ZA života slavljen i osporavan, Miroslav Krleža, najveći književnik kojeg je Hrvatska imala, danas je gotovo zaboravljen. Na Gvozdu 23, gde su trideset godina živeli Bela i Miroslav Krleža, vlada nestvarni mir. Kao da je u ovom elitnom delu Zagreba, na Tuškancu, vreme stalo, kao da se koji kilometar dalje ne događa drama u kojoj jedni jedva preživljavaju, a drugi se još više bogate, dok društvo puca po šavovima. Glembajevi?

Raskošna vila pretvorena je u Memorijalni muzej Miroslava Krleže, kojeg danas tu i tamo neko poseti, pre svega da oseti duh vremena kada je to bilo kultno, prestižno mesto, gde su Krležini primali birane goste. Gde se raspravljalo o umetnosti, knjigama, politici, među srećnicima koji su dobili pozivnicu za Gvozd.

Na samom ulazu u vilu trpezarija je uz kamin, oko kojeg je poređano bakreno suđe koje je sakupljala Bela. Ta Krležina muza sa kojom je skladno, ponekad burno, živeo šezdeset i dve godine. Za glumicu rođenu u Senju, gde bura duva i zimi i leti, hrvatskog i srpskog porekla kako je zvanično zabeleženo, Miroslav Krleža bio je neraskidivo vezan. Imali su odvojene spavaće sobe, a Krleža je to smatrao izazovom. "Svakoga jutra gledam novu ženu, nedokučivu".

PISAC LEVICE ZA neke je Krleža bio pisac levice i kada je desnica stolovala u Hrvatskoj, maknut je na stranu. danas, u haosu koji vlada, malo ko brine brigu o uspomeni na Krležu. Pisca koji je "Baladama Petrice Kerempuha", "Velikim meštrom","Banketom u Blitvi", "Filipom Latinovićem"... stao uz bok najvećih evropskih pisaca prošlog veka. Onog koji je govorio "sa ljudima zajedno smrdi, ali je toplo".

"Vrč mi je ’kumica’ donela sa pijace", govorila je Bela o svojoj zbirci kuhinjskih predmeta koje je vreme već tada pregazilo. Uz okrugli bidermajer stol poređana je i zbirka predmeta od srebra. Ima tu svega, vrednog kineskog porculana, ali i onog što ga je Bela pronašla na tavanu starih, napuštenih kuća. Uz samu trpezariju mala je lođa, gde se Krleža odmarao i čitao omiljeni "Mond".

"Sačuvaj me Bože srpskog junaštva i hrvatske kulture", znao je govoriti pisac, koji je narode s ovih prostora poznavao u dušu. "Reči spajaju ljude kao mostovi, stvarajući istovremeno između čoveka i čoveka nepremostivosti veoma često dublje od najvećeg ponora", pisao je Krleža.

Žuti salon Bele Krleže izgleda upravo onako kakvog ga je glumica ostavila. Tu je sve bilo podređeno njoj, pozorišnoj zvezdi, barunici Kasteli, koja je obožavala žute ruže. Prostor je uređen kao pozornica, u delu kuće koja vodi prema Belinoj spavaćoj sobi. Starinski nameštaj iz 18. veka dokaz je da su Krležini poštovali tradiciju, a nešto je nasleđeno i od tete Pepe, Krležine tetke. Tu je bila glumičina mirna luka, gde je mogla da priprema uloge. Učiteljsku školu zamenila je glumom, a gotovo pedeset godina bila je prvakinja HNK, proslavivši se upravo u ulozi junakinja iz Krležinih dela.

Piščeva spavaća soba sasvim je drugačija, tu vlada i asketski red i kreativni nered, kako je kome drago. Knjige posvuda, pa i uz sam krevet, Beline slike i lični predmeti po kojima je bio poznat, kape, štapovi i omiljeni šeširi. I u centralnom prostoru gde su Krležini primali goste caruju knjige, biblioteka od 4000 naslova. Krleža je tu radio, za radnim stolom iz 1930. Na stolu beleške, hartije, kao da je za trenutak otišao u drugu sobu i samo se čeka njegov povratak za mesto gde je napisao "Zastave", "Areteja".

Bezbroj uspomena na svim stranama u vili koja je imala i mnogo burnije i dinamičnije dane. Kuvarice su tu pripremale raskošne večere na koje je dolazio i Josip Broz, prolazili su tu političari, pisci, slikari. Krleži je dom bio i drugi ured, odakle je godinama upravljao Leksikografskim zavodom koji danas nosi njegovo ime. danas je malo ko u životu od ljudi iz njegovog vremena. Hrvati kao da nisu posebno srećni što su imali tako velikog pisca, kojeg se ponekad prisete na prigodnu godišnjicu i to je sve. Hrvatski jal, o kojem je Krleža tako sjajno progovorio, jači je, očito, od svega.

Kada je 1981. godine umrla Bela, njegova životna suputnica koja mu je bila najveći oslonac u životu, Miroslav Krleža je, takođe, odlučio "da ode". Umro je iste godine. "Ako je nekome stalo da sačuva uspomenu na jednu glumicu i jednog pisca, neka to učini", kazao je Krleža pred smrt, upitan šta će biti sa vilom u kojoj je živeo.