NA (velika) vrata koja su se posle 18 godina ponovo otvorila, u svom stilu - ušetala je i Anka Crnotravka. Ako ste makar na trenutak pomislili da je njena pevačka karijera, u međuvremenu, doživela krah, odmah odbacite sumnje. Ekskluziva o novom sjaju junakinje "Otvorenih vrata" (ponedeljkom, na TV Prva) stiže nam direktno iz prve ruke - od Milice Mihajlović. Uz osmeh kojim ne krije zadovoljstvo zbog ponovnog ulaska u Ankinu kožu, glumica nam jednom rečenicom razotkriva kako ova diva danas izgleda, koju pesmu "peva":

- Zamislite samo koliko asocijacija budi pomisao da je jedna estradna pevačica preživela protekle (onakve) dve decenije u Srbiji, i šta je sve preturila preko glave.

Anka Crnotravka je u Miličinom čitanju prava kalaštura, vrlo vitalna i odsečna. A opet, glumica voli što nije odbojna, nesimpatična, već vedra i na svoj način vrlo šarmantna. Ima, kaže Milica, razumevanje za život, a naročito za sebe, što je čini veoma zabavnom.

Kada se prvi put susrela sa njom, glumica je bila na samom početku karijere, ali joj se sa svakom novom reprizom vraćala. Povlačenjem tačke sa serije, koja je otvorila prostor za snimanje nastavka, dočekala je raširenih ruku. Lepo je, kaže, ponovo videti iste ljude na okupu, ali je zapanji pomisao da je prošlo toliko vremena od prvenca.

ODRASLA UZ "KOCKICU" MILICA je stalni član pozorišta Atelje 212, u koji je kročila još tokom studija. Tu je, kaže, pekla zanat i šegrtovala, a onda postala profesionalac. Osim u matičnom teatru, danas često i rado igra u "Pozorištancetu Puž".
- Divno je kako se deca raduju predstavama u "Pužiću". A ja se divim Branku Kockici (uz kojeg sam odrasla) i Caci, kako su uspeli da istrpe decenije prostakluka i neukusa i sačuvaju mentalno zdravlje naše dece, a da pritom ne budu anahroni. Imam veliko poštovanje prema njima, jer mislim da su zadužili naš narod - kaže glumica.

- Mnogo sam volela ovu seriju, koja se odlikovala retkim humorom i šarmom, a dragocenost je dokazala dugovečnošću. Ne znam tačno koliko pregleda imaju snimci epizoda na "Jutjubu", ali znam da je posećenost velika. Sviđa mi se kako je adaptiran razvoj junaka posle 18 godina i to što je duh isti, iako je sve u skladu sa ovim trenutkom. Drago mi je što je moja drugarica Bojana Maljević uspela da ponovo pokrene celu tu "mašineriju" - kaže glumica, ne sumnjajući u uspeh nastavka, jer je scenario ponovo duhovito napisan, a glumačka ekipa sjajna.

* Anka Crnotravka i Jadranka iz "Ustaničke ulice", koja se sada emituje kao serija (nedeljom, na RTS 1) su na sasvim suprotnim polovima. Jeste li u radu na ulozi tragične Jadranke, sebe mogli da poštedite empatije?

- Teško. Jadrankina sudbina je veoma dirljiva. Ona je žrtva tragičnog vremena u kojem živimo, u kojem ne znamo šta će nas snaći. Pa, ona je živela sa čovekom koga je obožavala, a nije znala ništa o njegovoj prošlosti. Uzbuđivala me je potreba da otkrijem kako je moguće da Aska živi sa vukom, a da nije svesna toga. Mislim da će serija dati više prostora ženskim likovima, nego što je film, s obzirom na dužinu, mogao. Biće i nekih likova koje nismo gledali u filmu.

* Rekli ste da, ako sedite ljudima u stanu (u televizoru) - verovatno im se činite prisnijim. Jeste li toga postali svesni i sa "Vojnom akademijom", koja se ponovo snima?

- Da, to je neminovnost televizijskih "proizvoda", koji se drugačije tretiraju od pozorišnih. Drago mi je zbog nastavka "Vojne akademije", to je jedna lepa i pogotovo među klincima popularna serija. Znam to po svom sinuRelji.

- Da nije poželeo da bude vojnik? Ili se već, uz vas i tatu (Voja Brajović) "zarazio" glumom?

- Pucnjava i uniforma su za dečake dobro zezanje, ali nije spominjao da bi upisao Akademiju. Nije se još izjasnio ni za glumu, mada voli da ide u pozorište. Možda mu to i ne gine, što me, ipak, ispunjava zebnjom.

* Zar je neko vama, kada ste se “tražili”, rekao - ne u glumu?

- Niko. Samo, sada je situacija mnogo dramatičnija. Veliko je pitanje da li ćemo pregrmeti novo, najavljeno vreme bez dotacija, a visoka kultura ne može bez toga. Ona ne sme da izađe na tržišnu utakmicu, jer tu pobedu uvek nosi ono što je drečavije i glasnije. Svaka ozbiljna država mora da vodi računa o duhovnom razvitku svoje nacije. Izborom glume za profesiju, svakako ti sleduje večita borba. Nema povlašćenih, stalno moraš da se dokazuješ, jer ako jednom zabrljaš, ponovo si na nuli.

* Čini se da vi, kao ćerka pisca (Dragoslav Mihailović) i sestra slikara, niste imali mnogo šansi za beg od umetnosti?

- Verovatno je bilo prirodno da krenem u tom pravcu. Umetnost je u našoj kući bila nešto sasvim uobičajeno. Ja sam poželela da upišem književnost, ali onda sam bila primljena na Akademiju i tako je sve počelo.

* Jeste li nasledili dar za pisanje? Slikate li?

- Nemam trunke dara za slikanje, možda nemam dara ni za pisanje, ali sam vezana za pisanu reč. Mnogo čitam i pomalo se bavim prevođenjem, što je "nasleđe" Filološke gimnazije koju sam pohađala.