JEDNO od najlepših iznenađenja u prošlogodišnjoj domaćoj produkciji stiglo je među koricama romana prvenca Katarine Brajović "Štampar i Veronika", čiji su izdavači "Oktoih" i "Štampar Makarije". Priča je smeštena u 15. vek u vreme verskog i političkog meteža i sukoba Venecije i Turske carevine. U kovitlac dramatičnih događaja uvučen je glavni junak, mlađani Božidar Vuković, prvi srpski štampar i izdavač. Duboko verujući u svoju misiju, on odlazi u Veneciju, gde, između ostalog, doživljava prvu ljubav i čari erotske strasti. Pritom čitalac prati i šta se događa sa nekim drugim likovima kao i zbivanja u Stambolu, Rimu, Parizu...

Rođena 1965. u Podgorici, u porodici umetnika - otac Dragoljub i majka Anastasija - slikari, završila je srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, radila je kao novinar u nekoliko medija u Crnoj Gori i Srbiji, a bavila se i književnom kritikom.

* Šta je bio podsticaj za ovako složenu priču, koja je tražila i dosta znanja iz istorije?

- Istorija je samo čvrsti okvir u koji sam umetnula ironično verovatnu varijantu mogućih događaja, navodeći činjenice na matični tok pripovedanja, a sasvim retko suprotno, pokušavajući da odgonetnem ono za nas najsloženije, a to je sadašnjost - vreme koje smatramo još ne sasvim prošlim. Želela sam da testiram pitanja tranzicije bez zbunjujućeg emotivnog nanosa, koji nama, aktuelnim tranzicionim gubitnicima, sužava pamet i zatvara oči. Vreme života Božidara Vukovića Podgoričanina, idealno za takva promišljanja, prožeto je globalnim pomeranjima u ideološkom, geostrateškom, ekonomskom i filozofsko-spoznajnom smislu.

O NOVOM VELIKANU

* Kažu da je najteže napisati drugu knjigu. Razmišljate li o novom rukopisu? - Čini mi se da pisac mora biti večiti početnik. Umetnost ne poznaje rutinu i ne priznaje iskustvo. Stoga se nadam da ću sledeću knjigu napisati kao i prvu, bez opterećenja koje donosi iskustvo i bez rutine, koja gasi želju za pisanjem. Nadam se da će to biti roman o još jednom velikanu iz naše književne istorije, roman o moći i vlasti, veri i grehu. Želim da napravim plastični portret Petra II Petrovića Njegoša, ali to je još samo ambiciozna zamisao.

* Koliko je ostalo pouzdanih podataka o Božidaru Vukoviću, a u kojoj ste meri njegov život morali da "dopisujete"?

- Malo je podataka o njegovom životu i ulozi na dvoru Crnojevića, a gotovo nimalo o prvim godinama izbeglištva u Veneciji, sve dok nije otvorio štampariju iz koje su izašle ćirilične bogoslužbene knjige, ponos mnogih modernih muzeja od Petrograda do Njujorka. Poznate su, međutim, posledice njegovih trgovačkih i diplomatskih misija jer ih je detaljno opisao u svojim testamentima, raspodeljujući bogatstvo deci (bračnoj i vanbračnoj), ali i starim srpskim manastirima, a najviše svetogorskom Hilandaru. Moje je bilo samo da zamislim kako je do svega toga mogao doći počinjući karijeru kao izbeglica i pogorelac.

* Autentična je i ličnost pesnikinje Veronike Franko, žene za kojom je Božidar toliko žudeo?

- Istorijska Veronika, venecijanska pesnikinja i kurtizana, rođena u doba kad je Božidar Vuković već bio na izmaku, poslužila je kao simbol i pokretač avanture u priči, ali njena romaneskna egzistencija potpuna je ilustracija izmena antičkog estetskog modela gde je lepo isto što i dobro, ka modernijoj zapadnjačkoj formi u kojoj lepo nema nikakve veze sa dobrom, čak naprotiv. To otkrovenje zapanjilo je i zgrozilo Božidara Vukovića.

* Od niza junaka romana veoma je zanimljiv lik Ahmet-paše, o tome kako je došao u Stambol i "tuđu veru kao svoju prigrlio".

- Priča o Ahmet-paši Hercegoviću, velikom veziru Osmanlijske imperije, jedna je od četiri ispovesti u "Štamparu i Veroniki" koje podupiru pripovedanje Božidara Vukovića, a za razliku od ostalih takođe je povest o uspehu u izgnanstvu. Uspeh ima svoju cenu, a najmlađi sin hercega Stefana Vukčića Kosače nije štedeo - dao je i veru za karijeru. No, pre svega, ovo poglavlje romana govori o propasti elite, o gubitku energije, koja do danas nije nadoknađena.

* Ništa manje nije uzbudljivo ni poglavlje o Đurđu Crnojeviću, čiji je životni put predstavljen kao dramatična avantura...

- Povest o Đurđu Crnojeviću je druga strana medalje. On je u Veneciji, na čije je tlo stupio sa mletačkom plemićkom titulom od oca nasleđenom, propao za nešto kraće od šest godina. Prožet rigidnošću malog vladara, nije uspeo da se prilagodi niti da se zaštiti od političkih spletki, pa je, jednostavno, razvio jedra i otplovio sultanu na divan, pokajnički i skrušeno, prihvativši tursku provinciju kao stanište do kraja života.

* U romanu se kazuje o počecima štamparstva, o ljudima koji su duboko verovali u smisao knjige, ali i onim drugima koji su to smatrali đavoljom rabotom.

- Iako nama danas ne mora biti sasvim jasna epohalnost Gutenbergovog pronalska, mašina koja obavlja posao stotina prepisivača bila je diskretna naznaka novog, industrijskog doba, u čijem punom zamahu živimo. U minulim vekovima samo je digitalizacija teksta revolucionisala čovečanstvo na sličan način, što je i neka najava prevazilaženja štampane knjige kao osnovnog sredstva znanja. Naravno da je takav progres u renesansi izazvao različite reakcije, ali zar i mi nemamo takve rasprave o knjizi u novoj formi. Znanje je moć, a moć se ne deli i ne umnožava baš tako lako.

* U vremenu o kojem pišete počinju i prve prodaje knjiga, što će nekoliko vekova kasnije postati veliki biznis. Postoji li opasnost da komercijalne knjige za jednokratnu upotrebu, kojima smo zasuti, potisnu u zapećak prave književne vrednosti?

- Srećom, istorijsko iskustvo nam pokazuje upravo suprotno. Tekstovi za jednokratnu upotrebu bili su i na početku epohe štamparstva najkomercijalnija izdanja, štampari su mahom i živeli od takvih dela. U principu, to su bile priče kojima se obzananjuju avanture ugledne gospode ili, što je bilo još čitanije, njihovih vernih supruga, bez potpisa autora. Postojali su "bestseleri" sličnog tipa, ali je iz mraka vremena do nas doprlo samo ono što smatramo visokom literaturom. Promenile su se tehnike, ali ljudska priroda je ostala ista.