U 20. veku od Hristovog rođenja Desanki Maksimović pripada jedan ceo vek... U svetskoj kulturi ne znam većeg pesnika, sa dužim i plodnijim životom u ovom veku... Ta najznačajnija žena svog doba i srpske kulture, imala je i onu najređu sreću pesnika: na ljubav uzvraćeno joj je ljubavlju; bila je naš najomiljeniji pesnik i pisac... Ta snažna čovečica i kao starica po svojoj brdovitoj zemlji stizala je svuda gde su učitelji i učiteljice stigli, da deci i narodu čita pesme i besedi o vrlinama. Ovako se 13. februara 1993. od velike pesnikinje , kraj groba u njenoj rodnoj Brankovini, oprostio Dobrica Ćosić, tada predsednik države.

Povodom dve decenije od Desankinog odlaska, u Narodnoj biblioteci Srbije biće otvorena izložba njene rukopisne zaostavštine. Zahvaljujući njenoj rodbini, Branislavu Milakari i Radmili Milakari Petrović, posetioci će imati priliku da prvi put vide neke od Desankinih ličnih stvari kao što su šešir, bez koga nikada nije izlazila, ogrlica i broš od ćilibara, lična karta, pasoš, ordenje i brojne nagrade koje je dobijala. Biće predstavljeni i rukopisi čuvenih pesama sa brojnim varijantama, prevodi, prepiska sa mnogobrojnim ličnostima, pisma i razglednice koje je dobijala od čitalaca i dece.

- Javnost će prvi put videti i nekoliko Desankinih prevoda sa makedonskog koje nisu ušle u kritičko izdanje njenih celokupnih dela objavljenog prošle godine. Predstavljena su i pisma koje je porodica uspela da dobije od poznate ruske pesnikinje Olge Kutasove, koja je prevodila Desankine stihove na ruski, kao i prepiska sa Idom Radovoljinom - kaže za “Novosti” Brankica Resan, koja je sa Mirjanom Stanišić i Biljanom Kalezić, višim bibliotekarima Narodne biblioteke, priredila ovu postavku.

JA ZNAM KO SAM Za svaki intervju Desanka se pažljivo pripremala, o čemu svedoče i sačuvani koncepti za nekoliko razgovora : “...Dok pišem ne tiče me se ništa sem onoga što osećam. Beležim to onako kako nailazi: ne tiču me se pravci, škole, kritike... Najbliža su mi i najdraža dela, koja tek nastaju u meni. Uvek mi se čini da će pesma, koja će se tek roditi, biti najbolja... U pitanju kako se odnosim prema svom delu, skriveno je i zacelo pitanje kako se odnosim prema svom daru, mislim li da ga imam, verujem li da sam pesnikinja. Na njega ću vam odgovoriti stihom iz jedne pesme “Ja znam ko sam”. Možda zato mirno stojim pred kritikom.

Brižno i sa ljubavlju Desanka je čuvala stotine pisama i crteža koje su joj slali mališani. Među njima je i pismo u kojem se jedan učenik iz Kragujevca sa ovakvom molbom obraća velikoj pesnikinji: “U lektiri ću učiti ne znam koju neku Vašu pesmu. Za domaći zadatak znam da će biti analiza jedne Vaše pesme. Zamolio bih da mi vi analizirate jednu Vašu pesmu i da mi analizu pošaljete u pismu. Želeo bih da to tako bude urađeno da mogu da dobijem peticu. Najljubaznije Vas molim.”

Posetioci će imati prilike da vide i rukopis prve knjige tada veoma mlade pesnikinje, “Pesme”, koju je 1924. objavio čuveni srpski izdavač Svetislav B. Cvijanović, a naslovnu stranu radio tada takođe mladi karikaturista Pjer Križanić. Stihove je ispisivala krupnim i vrlo čitkim slovima, što se može videti iz rukopisa pesama slavnih zbirki “Tražim pomilovanje” i “Nemam više vremena”. Zabeležila je i kako je nastala knjiga “Tražim pomilovanje”: “Nisu me ni car Dušan, ni Zakonik prvi, naveli da tražim za ljude pomilovanje. Po prirodi sam sklona samilosti i voljna da je od silnih i srećnih tražim za nemoćne i nesrećne. Prelistavajući Zakon, iznenada i za sebe samu shvatila sam da ono što sam dugo mislila i osećala mogu najbolje izraziti suprotstavljajući se strogosti našeg prvog Zakonika. Dve preteranosti su povele boj: srednjovekovna surovost u kažnjavanju i pesnička popustljivost i shvatanje ljudske prirode... Za cara bi se mogla moliti jedino od Boga, al’ zasad još nisam vodila diskusiju s njim. Ja sam cara pomilovala, što znači razumela ga, dozvolivši mu u završnoj pesmi da objasni neminovnost zakona i kazni”.

Izložba je u katalogu propraćena nadahnutim tekstom vodeće pesnikinje Radmile Lazić, dobitnice Desankine nagrade 2003.

- S njom i s njenim stihovima poistovećivale su se generacije, i poistovećivaće se pokolenja. Otuda je ona u Srbiji više od pola veka paradigma poezije uopšte. To je i zato što je ona pisala tako kako je disala - ističe Radmila Lazić.