BIO je jedan od najtananijih misaonih liričara naših, ali i jedan od najpitomijih gospodstvenika koje smo imali, čija je blagost odudarala od ovovremenih grubosti i nasilja. Prvi januar 2013, kada se upokojio pamtiće se kao izgubdan srpskoga pesništva - izgovorio je u petak Milan Komnenić na Novom groblju u Beogradu, opraštajući se od prijatelja, političkog saborca i brata po peru, Slobodana Rakitića.

U Aleji zaslužnih građana, gde je Rakitić sahranjen, okupilo se nekoliko stotina poštovalaca njegovog dela. Na poslednji put ispratili su ga mnogobrojni srpski pisci i pesnici, i svi se složili sa Komnenićevom ocenom da je srpska književnost izgubila uzdržanog, odmerenog, promišljenog, diskretnog, starovremski otmenog, gospodstvenog i uljudnog pesnika i čoveka.

- Pun setne milošte, milozvučan, melanholičan, dobrostiv i blagorodan, u javnom delanju bio je ubedljiv ali ne i nametljiv, kao što je u lirici bio suptilan ili u književnim ogledima trezven i razborit. U njegovu reč moglo se pouzdati, a sa njegovom doslednošću vredelo je računati. Duhovno i moralno Rakitića je odredilo samo mesto gde se rodio. To je ona Nemanjićka Raška, sveta stopa i duhovno uzletište ovog naroda, a ne današnja čemerna varoš nadomak još čemernijeg prelaza Jarinje gde se udara tuđinski plot. Počev od ranih pesama iz knjige „Raški napevi“, do skorašnje potresne poeme „Južna zemlja“, on je ispisivao zavetnu povesnicu koja je po logici stvari pre svega umetnost, ali ujedno jedan etički stav, jedan pogled na svet sa promišljanjem individualne i kolektivne sudbine - rekao je Komnenić.

JEZIK - KAO što je SKZ bila svuda gde se govori srpski jezik i gde se čita ćirilica, tako je Rakitić svuda dospevao, sve to smatrao našim i svojim, mislio o svemu tome, patio sa svim stradalnim ljudima, crkvama, grobljima i srpskim pokrajinama od Knina do Sarajeva, od Jadovna do Kosova - rekao je Lakićević.

Po želji njegove porodice, supruge Danice i sinova Dušana i Đorđa, dve Rakitićeve pesme pored groba pročitala je Mirjana Vukojčić.

Opelo u crkvi Svetog Nikole na Novom groblju održao je episkop hvostanski Atanasije Rakita, uz prisustvo patrijarha srpskog Irineja, a pesnika je ispratio i Vojislav Koštunica, predsednik DSS. Po rečima akademika Dragana Nedeljkovića, koji je govorio posle opela, Rakitić je pesnik koji je oličenje pravoslavne duhovnosti, a njegovo delo je osvećeno ljubavlju.

Pre sahrane, u Skupštini grada Beograda održana je zajednička komemoracija UKS, SKZ i Kolarčevog narodnog univerziteta u čast velikog srpskog liričara.

- Sve što je dotakao, Rakitić je obožavao, pozlaćivao i podizao u visinu, bliže anđelima, u neprozirnu plavičastu maglinu. Bilo da su posvećena dragoj ženi, majci, muzi, Vladičici Bogorodici, zavičaj Kosovu, otadžbini, njegova „slova ljubavi“ imaju tajnovito metafizičko osenčenje. Sve su njegove pesme ljubavne, i zavičajne, i rodoljubive, i religijske. On je izrastao iz najdubljeg korena naše povesti, tradicije i duhovnosti - rekao je Gojko Đogo.

On je prisutne podsetio na vreme početka devedesetih godina, kada su oni što su drukčije mislili počeli da se udružuju i osnivaju prve demokratske političke stranke. Rakitić je, po Đogovim rečima, poverovao kao i mnogi pisci, filozofi, umetnici, da je moguća harmonija etike i politike i saglasje visokih nacionalnih i demokratskih ciljeva.

U ime UKS, čije je Rakitić bio predsednik od 1992. do 2004. godine, i u ime Matice srpske oprostio se dr Marko Nedić.

Ispred SKZ okupljenima su se obratili Milo Lompar, sekretar i Dragan Lakićević, glavni urednik.

- Kao pesnik nosio je jedno osećanje koje je bilo samo naizgled isključivo tradicionalno, a bilo je i duboko moderno. Njegova zbirka „Svet nam nije dom“ odslikava dvostrukost i paradoksalnost Rakitićevog pesničkog govora, jer svet koji nam nije dom i u kojem se krećemo sa različitim i često rđavim ishodima svoje lične sudbine u isto vreme je svedočio Rakitiću da doma ima, ali nije u svetu. Time se otvarala religijska dimenzija njegove poezije - naglasio je Lompar.

U ime Kolarčeve zadužbine, na Rakitićev doprinos srpskoj kulturi podsetio je Dobroslav Smiljanić, a poslednju poštu odao mu je i istoričar Čedomir Antić.