Bogatu umetničku karijeru Italijan Federiko Moća (1963) počeo je kao "šegrt" kod svog oca, poznatog scenariste i režisera. U tom poslu nije imao zapaženijeg uspeha, pa se 1992. iznenada "odmetnuo" u književnost, ali ga je na početku i tu pratila loša sreća. Roman "Tri metra iznad neba" nije hteo da objavi nijedan izdavač, da bi posle nekoliko godina to postao prvorazredni hit. Samo u Italiji prodat je u 1.800.000 primeraka, u Španiji u 2.000.000, a veliku naklonost čitalaca stekao je i u Japanu, Brazilu i mnogim drugim zemljama.

Prema ovom romanu režirao je istoimeni film, koji je takođe postao hit, a među bestselerima su se našli i nastavci ove knjige - "Želim te", "Izvini, ali ti si moja ljubav" (kod nas objavila "Čarobna knjiga"), koji su takođe izuzetno uspešno ekranizovani. Moća se danas smatra jednim od najpopularnijih i najtiražnijih evropskih pisaca za mlade.

* Koji je bio razlog što vaš romansijerski prvenac niko nije hteo da štampa?

- Kada sam 1990. godine poslao roman svim izdavačima, iznenadili su me negativni odgovori, jer sam u dubini duše osećao da je upravo ovaj roman ono što bih želeo da nađem na policama knjižara. Iz tog razloga, štampao sam ga sopstvenim sredstvima, u malom tiražu. Primerci su počeli da kruže i da se fotokopiraju, jer ih je bilo teško pronaći. Ali, kako to često biva, tada, jednostavno, nije bio pravi trenutak za to. Dvanaest godina kasnije, kada je roman doživeo ponovno izdanje, osvojio je sam vrh italijanskih top-lista i objavljen je u 38 izdanja širom sveta. Sada se pitam šta bi bilo da je objavljen ranije... Ovo je verovatno jedno od onih pitanja na koje se nikada ne može pronaći pravi odgovor.

* Kako objašnjavate kasniji uspeh ove knjige, ni tada niste bili poznati pisac?

- Po mom mišljenju, postoje stvari koje se dešavaju bez konkretnog razloga i upravo su one najlepše. Ponekad događaji imaju čudne tokove, pa se i ti sam iznenadiš svojim delom koje si napisao dvanaest godina ranije - romanom koji se nikako nije uklapao u tadašnje okvire i nije bio, po mišljenju mnogih, predodređen na uspeh.

ROMAN ZA ODRASLE * Prošle godine objavili ste prvi roman za odrasle - "Čovek koji nije želeo da voli". Jeste li zadovoljni ocenama kritičara i odzivom čitalaca?
- Moj najnoviji roman na neki način je posvećen zrelijoj publici, u kojoj su prikazani svi mladi ljudi koji me prate od samog početka. Činilo mi se logičnim da "promenim sentimentalni pravac" i da počnem da se bavim težim i složenijim temama kao što su osećaj krivice, oproštaj i ljubav prema sebi. Ipak, smatram da nema razlike u tome da li pišete za najmlađe ili za zrelije osobe. Svaki roman ima svoju jedinstvenost, koja potiče od strasti kojom pisac piše ili od snage reči koje se za tu priču biraju.

* Šta vas je podstaklo da uđete u književne vode?

- Privlači me vrsta izražavanja koja nije karakteristična za spektakl i predstavu. Za mene pisanje predstavlja vrlo osetljiv i intiman momenat, u kome pokušavaš da rasvetliš stvari koje si doživeo. Taj momenat je predivan, jer si okrenut sebi i samog sebe osluškuješ. To je prilika da se ponovo pozabaviš zaboravljenim stvarima i da iznova proživiš ono čemu do tada nisi posvetio dovoljno pažnje.

* Na koji način uspevate da se kao pisac uživite u ulogu tinejdžera, da shvatite njihove mnogobrojne emotivne i druge dileme?

- Verujem da mnogi događaji u životu ostavljaju snažan utisak na čoveka u određenom dobu, stoga mislim da i osetljivi period adolescencije ostavlja duboke tragove u pojedincu. Razlika je u tome što se neki ljudi lakše sećaju, dok neki zaboravljaju ono što se desilo u prošlosti. Teškoće koje neki roditelji sreću u komunikaciji sa svojom decom su posledica toga što su zaboravili sopstvenu adolescenciju. Iz moje perspektive, pisac nije ništa drugo do jedan veliki posmatrač koji krade očima, radoznao je po prirodi, te sve što ga okružuje, čak i ono najjednostavnije, snažno utiče na njegovo pisanje.

* Gde pronalazite ideje za pisanje i koliko vam treba da ih pretvorite u knjigu?

- Ideje za knjige se rađaju na najrazličitije načine: ponekad je to rečenica koju sam od nekog čuo, ili osoba u prolazu, ili dvoje koji se glasno raspravljaju, ili neko ko se preko telefona prepire ili naglašava koliko voli osobu s druge strane linije. Mnogo je osećanja i detalja koji ostavljaju snažan utisak na mene i koji me teraju na pisanje.

* Postoji li recept za bestseler knjige i kako gledate na književne hitove za koje neki kritičari smatraju da guše ono što se naziva vrhunskom literaturom?

- Mislim da ne postoji recept za bestselere. Sve zavisi od trenutka objavljivanja knjige. U određenom momentu, knjige i reči u njima susretnu se sa potrebom čitalaca koji su voljni da ih slušaju. U drugom slučaju, padaju u prazno, ne nalaze onog ko bi ih saslušao. Ne radi se samo o načinu pisanja - svaka priča je svet za sebe i svaka priča ima lepotu, koju je upravo taj pisac želeo da prenese. Takođe mislim da se o bestselerima ne može uopšteno govoriti, niti o njihovoj mogućnosti da budu štetni. Uvek treba imati u vidu ko kreira top-listu i koliko dugo se na vrhu liste održi knjiga. Bilo bi apsurdno osuditi neku knjigu samo zbog uspeha koji je postigla.

* U vašim romanima ima erotike. Je li to jedan od mamaca za mlade čitaoce ili...?

- Erotske scene u mojim romanima uvek su direktno proporcionalne događajima i godištu protagonista, kao i njihovom karakteru. Erotiku junaka uvek prate ljubav, duboka osećanja, bilo da je reč o "Tri metra iznad neba", gde vidimo prvi ljubavni odnos, na najnežniji način, bilo da je to "Izvini, ali ti si moja ljubav", gde nailazimo na scene prevare i razočaranja u strastvenu ljubav. U mom najnovijem romanu "Čovek koji nije želeo da voli", strasne trenutke nabijene erotikom određuju upravo karakteri i razlike između dva junaka, koji žive u očajanju i mimoilaženju, ali i u trenucima međusobnog razumevanja.

* Kako ste se snalazili iza filmske kamere i s kojim ste se dilemama suočavali?

- Dok pišeš, kontrolišeš do savršenstva sve što se dešava: od izbora reči i ritma rečenice, do muzikalnosti svake stranice i odraza svega onoga što si probao, mislio, zamišljao, osećao. Dok pišeš, slobodan si da izraziš svoje "sentimentalne" misli na najbolji način. Dogodi se da se tvoje misli ipak ne odraze na pravi način, te se odjednom nađeš u situaciji da pričaš istu priču i opisuješ istu atmosferu u filmskoj dimenziji, kroz glumce, direktora fotografije, pri čemu ti se čini da pričaš nešto sasvim drugo... I sve to moraš znati da prihvatiš, jer, u svakom slučaju, kako god da napraviš film, nikada nećeš imati onu tanku, gotovo nevidljivu žicu koja povezuje misao i pisanu reč.