ČITAOCI starijih generacija sa zadovoljstvom se sećaju knjige "Tebi, moja Dolores" Saše Božović (1912-1995), koja je 1980. proglašena za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije, i dostigla tiraž od čak 70.000 primeraka. Mlađoj publici ovo autobiografsko delo kao i ime autora, poznate lekarke i humaniste, ne znači mnogo. Iako najviše govori o ratnom vremenu (1941-1945) iz perspektive učesnika partizanskog pokreta (što odavno nije "in"), knjiga nadrasta ideološku isključivost dajući uverljivu, potresnu priču o ljudskoj patnji, bolu i nesreći. "Tebi, moja Dolores" od pre nekoliko dana ponovo je u knjižarama zahvaljujući kući "Admiralbuks", koja je na ovaj način obeležila stogodišnjicu rođenja autorke.

Rođena u uglednoj, bogatoj svešteničko-oficirskoj porodici Magazinović, Saša Božović je završila medicinu 1937. Odrasla je, kako kaže u knjizi, "u sredini za koju je komunizam bio bauk", a sticajem okolnosti život je odveo baš na tu stranu. Odmah posle bombardovanja Beograda sa suprugom lekarom Borislavom Božovićem, u drugom stanju, otišla je u njegovu rodnu Podgoricu. A čim se on priključio partizanima, Italijani su je uhapsili i poslali u logor u Kavaji u Albaniji.

Kasnije je prebačena u Tiranu, gde je 9. novembra dobila ćerku kojoj je dala ime Dolores, po čuvenoj španskoj revolucionarki. Krajem godine sa ćerkom je razmenjena za italijanske oficirie koje su zarobili partizani. Zatim su usledili meseci bdenja nad ranjenicima, lavovske bitke da se spasu životi u gotovo nemogućim uslovima. Iz nedelje u nedelju ranjenih i bolesnih bilo je sve više, a neprijatelj stalno za vratom. Sudbine tih ljudi, često dramatične i tragične, autorka je verno opisala baveći se, dakle, više njima nego sobom, beležeći onaj svakodnevni, goli život u ratu i pokušaj da se preživi.

KARATE I ČIPOVI - IMAO sam srećno detinjstvo, sjajne drugove u školi, trenirao sam karate u Radničkom, kasnije u Studentu, a u "Crnim biserima" svirao sam ritam gitaru - kaže Ivan Božović.
- U laboratoriji čiji sam rukovodilac, ima oko 3.000 zaposlenih i tu je jedan od najvećih akceleratora na svetu. Cilj istraživanja je da se u bliskoj budućnosti superprovodnom elektronikom u čip "spakuje" sto i više puta veća funkcionalnost, ali u isto toliko manju zapreminu u odnosu na sadašnju.

Tokom marša u četvrtoj ofanzivi poznatoj kao Bitka na Neretvi, dok je vidala teške rane jednom borcu, njena Dolores se izmigoljila iz jedne stare bunde, teško razbolela i umrla. Majčin bol, očajanje i osećaj praznine smenjivali su se, ali je prevladala čudesna vitalnost saznanjem da se mora ići dalje i da ima ljudi kojima se mora pomoći. Za načelnika saniteta Druge proleterske postavljena je tokom nove ofanzive, a zatim je posle rata nastavila istim putem lekara humaniste. Bila je jedna od čelnika Crvenog krsta, zamenik načelnika VMA, specijalista pulmologije, načelnik Antituberkuloznog instituta.

U poratnim godinama Božovići su dobili troje dece, sinove Ivana i Slavka i ćerku Ivu. Na Sašin rođendan 1976. rodila joj se unuka koja je, na izričit zahtev roditelja, dobila ime - Dolores. Uz svoje, iškolovali su još 16 mališana ratnih siročadi, među njima je bio i Albanac Bajrami, koji je dugo bio šef kuhinje na VMA.

Šta današnjem čitaocu može da znači ova nesvakidašnja knjiga? Na to, za "Novosti", odgovara spisateljica Branka Selaković, inače nastavnica filozofije i saradnik "Admiralbuksa".

- Mene je privukla vrlina u svakoj reči koju je ova lekarka i književnica imala o svojim prijateljima, saborcima, neprijateljima, njenim mučiteljima. Pokušavala sam da pojmim iz kog dela duše je ona tokom zarobljeništva imala osećaj samilosti prema vojnicima koji su je držali trudnu zarobljenu u podrumu, kavezu, gde se i porodila. Odakle joj snaga da ne zaplače kada je od pacova branila posteljicu svoje utrobe i oči svog tek rođenog deteta. Odakle joj snaga da gledajući u svoje gladno dete i vojnika u bolnom grču naspram nje, u jednom od ratnih bolnica koje je vodila, odluči da pruži zdelu mleka vojniku na samrti, dok Dolores čeka neki drugi obrok, ako ga bude bilo. Ona je negovala danas zaboravljeni duh kolektivizma, saosećanja, iskrene brige prema drugima. Danas ogrezli u mitu, korupciji, aferama, lošim vrednostima koje se sabiraju dobijamo jedan drugi sistem promišljanja stvarnosti oko nas. Duševna potreba, solidarnost, borba za kvalitetne ideje opisuju se na nivou fantastike i fenomena. Ipak, biram da verujem da iskonska dobrota duše nije zakopana...

A sama Saša Božović je negde pred kraj života, vraćajući se još jednom svojoj "Dolores", poručila: "Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu".

LJUBAV U LOGORU U LOGORU Kavaja Saša Božović je bila i svedok jedne nesvakidašnje ljubavi između logorašice, mlade žene izuzetne lepote, koja je bila udata za našeg čoveka i naočitog italijanskog oficira. Iako ih je sve delilo, njihov položaj, zemlje kojima su pripadali, strane na kojima su se nalazili, ideali i ciljevi za koje su se borili, osećanja su ih spojila. Desila se žestoka i velika ljubav, koja je žestoko i plaćena - njihovim životima.

PORODICA NAUČNIKA

ZA posebnu priču su Sašini naslednici, koji predstavljaju "Akademiju nauka" u malom. Sin Ivan je doktorirao na Beogradskom PMF, a zatim sa suprugom Natašom otišao u Ameriku. Poslednjih sedam godina radi kao rukovodilac Brukhejven nacionalne laboratorije u Njujorku. Nataša je doktor matematičkih nauka i predavač na Univerzitetu Berkli. Njihova mlađa ćerka Marijeta priprema doktorat iz slavistike, a Dolores je doktor biofizike i predavač na Univerzitetu u Los Anđelesu.

Dr Slavko Božović je stručnjak za medicinsku kibernetiku i karatista i dugogodišnji načelnik Hitne pomoći u Beogradu, a ćerka dr Iva Božović je ginekolog i poslednjih godina radi u Kataru. Zanimljivo je da su Ivan i Slavko, kao višestruko daroviti mladići, bili članovi prve postave čuvene rok grupe "Crni biseri".