GLUMICA Jelena Stupljanin, koja već nekoliko godina živi i radi u Njujorku, nije „emigrirala“ iz srpske kinematografije. Poslednju domaću premijeru imala je nedavno kao Katarina u filmu „Jelena, Katarina, Marija“, Nikite Milivojevića. Naslovne junakinje su tri devojke, koje su tokom devedesetih napustile Srbiju i pošle u Veliku jabuku, tragajući za životom.

Jelena je i sama prolazila „emigrantske muke“ ali kaže da su je mimošla iskustva njene filmske junakinje.

- Nisam morala da prolazim kroz ono što zadesi mnoge emigrante koji nemaju sređene američke papire za rad i ostanak. Divim se tim ljudima, poput Katarine, jer je njima dvostruko teže, boreći se za opstanak moraju da se bore i za svoj identitet - objašnjava Stupljaninova.

I u Americi se naša sagovornica bavi glumom u pozorištu i na filmu. Stalni je član trupe „Rising Phoenix Repertory“ za koju kaže da je postala njena pozorišna porodica.

NJUJORK- BEOGRAD JELENA kaže da ima mnogo sličnosti između nas i Njujorčana, posebno onih starije generacije, ali su vidljive i razlike: - Amerikanci su opušteniji od nas koji dolazimo sa turbulentnih prostora. Njujorčani su ljubazni, uvek spremni da pomognu, posebno strancima. Ono što bi, možda, mogli da nauče od nas je da neka pravila mogu da se preskoče, jer se na taj način efektno ubrzava posao.

- Mnogo strpljenja i truda je potrebno da bi se ovde objasnilo odakle dolazimo i šta kod nas predstavlja kultura - priča nam Jelena. - U Njujorku ne postoji srpski kulturni centar, ni većina institucija koje imaju druge zemlje da bi predstavljale svoje umetnike. Zato smo isključivo sami svoji ambasadori. U početku mi je bilo teško, ali sam radila na sebi i stvorila svoj krug ljudi.

Nedavno je tako imala premijeru predstave „Slomljeno lepotom“, autorke Kristal Skilman, i u režiji Danijela Talbota. Predstava se igrala u pozorištu na otvorenom u elitnom letovalištu Saut Hemptonu, a srpska glumica igrala je glavnu ulogu. Ni tokom leta neće imati pauzu - sprema se na put za Kaliforniju, gde će nekoliko nedelja imati probe predstave koje će se igrati od jeseni.

Na pitanje može li se u Americi živeti od pozorišta, bez „pomoći“ filma, Jelena odgovara:

- Postoje pozorišta na Brodveju, koja su izuzetno komercijalizovana i gde glumci i pevači dobro zarađuju. Ali teško je doći do Brodveja ukoliko nisi velika pozorišna ili filmska zvezda koja može da privuče publiku. Što se tiče of-Brodveja i predstava u kojima glumim, one su po kapacitetu publike i umetničkim vrednostima najsličnije našima. Sa takvim angažmanom može normalno da se živi.

Odnos prema filmskoj glumi Jelena je usavršavala na uglednoj akademiji „Li Strazberg“, koja je iznedrila najveće glumce našeg vremena, poput Meril Strip, Roberta de Nira, Al Paćina, Pola Njumena... U Americi je naučila i vredne „lekcije“ o odnosu prema glumcima. Jaki sindikati brinu o poštovanju zakona i jasno definisanih pravila. Mora da se zna ko šta radi, kakva su prava glumaca i onih koji ih zapošljavaju.

- Baš zato što je sve jasno definisano, svi imaju slobodu da rade ono što žele, u okviru pravila. Što se umetničke strane tiče, nema razlike, dobar glumac je dobar svuda na svetu. I ovde važi isto: kad se svetla na pozornici upale, nemaš više gde da se sakriješ - objašnjava naša sagovornica.


SANJANE ULOGE

O MNOGIM ulogama mašta naša sagovornica, ali ne postoji nijedna koja bi bila „ostvarenje sna“:

- Svaka uloga se sprema kao prvi put, mada je vremenom lakše otključati svoje unutrašnje „fioke“ i spakovati ulogu u neku od njih. Ali želim da uvek ostane nešto novo i autentično, što će i meni davati nove zadatke i iskušenja.