U izuzetnoj studiji „Stojan Novaković u službi nacionalnih i državnih interesa“ (izdavač SKZ) akademik Mihailo Vojvodić (1938) uspeo je da osvetli u našoj istoriografiji zanemarenu delatnost ovog velikog tumača srpske prošlosti, političara, državnika i diplomate.

Zadivljujuće je šta je sve Stojan Novaković (1842 - 1915) uspeo da postigne: bio je ministar prosvete u više mandata, nekoliko puta poslanik u Skupštini, vođa Napredne stranke, ministar unutrašnjih poslova, predsednik Naprednjačke vlade, učesnik u važnim diplomatskim misijama, i naravno, pisac mnogih studija o raznim političkim pitanjima, jeziku i književnosti.

- Tokom celog svog radnog veka bio je okupiran prošlošću da bi u skoro istoj meri pokazivao interesovanje da protumači savremena kretanja i da pri tom bude zagledan i u budućnost srpskog naroda - ističe Vojvodić. - Novakovićevi pogledi na rešavanje srpskog pitanja odnosno oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda imali su svoj razvojni put, ali se dugo nisu bitno menjali. Na to pitanje, čini se, gledao je pragmatično, imajući u vidu šire međunarodne prilike i unutrašnja dešavanja na Balkanu. Uvek su mu bila bliska uverenja da se u prvom redu mogu koristiti mirna sredstva za okupljanje srpskog naroda, da se to mora činiti mudro i vešto, uz podršku diplomatije, a isto tako da se mora ići na povezivanje sa susednim balkanskim narodom. Govorio je „da dobar sporazum vredi više nego najsrećniji rat“.

U znamenitoj raspravi iz 1890. „Grčke misli o etnografiji Balkanskog poluostrva“ Novaković je zaključio da treba insistirati na prosveti i kulturi kao jedinom sredstvu za povezivanje srpskog naroda, čime bi se sledio evropski put ujedinjenja naroda. Samo četiri godine ranije, podseća Vojvodić, Novakovićev istomišljenik i prijatelj, ugledni srpski geograf Vladimir Karić izgovorio je reči da je škola najjače oružje, jače od topova i pušaka. Novaković je, dakle, odbijao revolucionarni metod rešavanja srpskog pitanja, zalažući se za miran put, za metod evolucije. Pri tom je najveću opasnost za budućnost srpskog naroda video u njegovoj izolovanosti, a pravu perspektivu u povezivanju sa drugim narodima.

U unutrašnjoj politici Novaković je bio protivnik autokratske vladavine dva poslednja Obrenovića i uporni privrženik uvođenja ustavnog poretka. Otvoreno je pisao da se u Srbiji mora onemogućiti vlast jednog autoriteta, da zemlja treba da bude uređena kao pravna država u kojoj će vladati, kako se izrazio „opšta ravnoteža vrhovnih vlasti“ i postojati harmonija među institucijama.

Proučavajući prošlost, a stalno zagledan u budućnost Novaković je iskreno strahovao od opasnosti fenomena koji je bio neprekidni pratilac srpske istorije, a to je - nesloga. Korene srpskih deoba video je najpre u srpskoj srednjovekovnoj državi, oličenoj u sukobu srpskih velikaša, kao i u decenijskim dinastičkim borbama koje su „zarazile“ čitave generacije. Koliko je samo to unazadilo srpsku narodnu misao, pitao se u jednoj od svojih brojnih beležaka.

- Ni moderna srpska država, ni razvijen politički život u njoj nisu mu ulivali veru da će biti obezbeđena unutrašnja stabilnost. Partijska borba unela je dosta neprincipijelnog. Duboko razočaran, Novaković je jednom prilikom 1887. godine zaključio da će doći vreme kada će svaki pošten čovek bežati od politike - kaže Vojvodić.