U BOGATOJ pozorišnoj, filmskoj i televizijskoj karijeri, tokom koje je sarađivala sa najpoznatiji umetnicima iz Srbije i regiona, Nada Šargin je nagrađena brojnim priznanjima. Poslednje u nizu dobila je nedavno na novosadskom „Sinema sitiju“, kada je proglašena najboljom glumicom festivala, zahvaljujući ulozi Jagode u „Praktičnom vodiču kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem“ mladog Bojana Vuletića. Festivalski život trenutno živi i film „Zverinjak“, u kojem Nada tumači jednu od glavnih uloga, a na jesen ćemo je gledati i u seriji „Folk“.

Intervju za „Novosti“, u kojem Nada govori o radu „na tri fronta“, glumačkim uzorima, srpskom glamuru, počinjemo pričom o liku koji joj je nedavno doneo visoko priznanje.

- Jagoda je žena koja je izabrala da živi život koji nije za pohvalu, od danas do sutra, bez plana i ambicija. Ona pušta da je život vodi. Mene su takvi ljudi privatno uvek fascinirali, nisam znala da li je to hrabrost ili lenjost, da li je to hedonizam ili glupost. Kada sam prihvatila tu ulogu, odlučila sam da ona bude neko ko prosto ne mari. Prijatelj mi je rekao da se na ekranu oseća njen bol što je nemoćna da nešto promeni, i zbog toga mi je drago. Jer, ne verujem da su takve osobe srećne. Takav život ne bih nikom preporučila.

* Jednom davno ste rekli da je gotovo nemoguće da „maskirate“ sopstvenu ličnost kada glumite. Da li i dalje verujete u to?

- Da! Imala sam nekoliko pozorišnih uloga u kojima sam bila toliko maskirana da me ljudi nisu prepoznali. Ali, čak i u takvim likovima gde vi totalno „odete od sebe“ neki unutarnji impuls mora da postoji. Neka konekcija mora da postoji i ne mora biti direktno vezana za taj lik. Svakom ulogom se mora nešto reći. Sad, da li je to banalno, površno, duboko ili plemenito to je na kritici, publici i nama da razlučimo. Vi morate reći i nešto svoje, jer koristite sebe kao aparat, uvek ima nečeg ličnog.

* Igrali ste u filmovima prekaljenih autora, ali i kod reditelja koji se tek afirmišu. Šta je presudno da prihvatite neku ulogu?

- Nekad uloga, nekad reditelj, a ponekad sama činjenica da morate snimati da ne biste izgubili neki kontinuitet rada sa kamerom. Naravno, tu je i novac. Te informacije da glumci dobro žive, i te plate od 800 evra, zaista ne znam ko ima. Volela bih da upoznam te ljude, a igram sa najboljima.

* Šta je najbolje svedočanstvo uspeha jednog glumca: broj osvojenih nagrada, uloge, naklonost publike...?

- Mislim da je to trajanje. Kada neko traje kao Đuza Stojiljković, koji je na sceni nekoliko decenija, kao Milena Dravić, Renata Ulmanski... To su ljudi koji traju i stalno prave dobre uloge, traženi su u svom poslu i to od mladih reditelja. Znam nekoliko novih reditelja koji hoće Renatu i Đuzu na sceni, glumce sa najviše iskustva u nas, a to dovoljno govori. A to što neko ne dobije Sterijinu nagradu, a trebalo je, ili neko ima dve, a možda je imao slabu konkurenciju - to je stvar i slučajnosti i sreće i raznih drugih faktora. Ali uglavnom, te ljude koji traju prati i veliki broj nagrada i publika koja ih voli i za njih „nema zime“.

* Bez obzira na dosadašnja priznanja i karijeru, verovatno još niste odigrali najbolje uloge?

- Mislim da nisam, ali ne volim da govorim o tome šta bih volela da igram u budućnosti. Vrlo često u kući naglas čitam drame, neke uloge koje su mnogo starije od mene ili neke koje sam prevazišla, i to me ispunjava. Često govorim Tatjanu iz „Onjegina“ iako je ona deceniju, dve mlađa od mene, i znam da je nikad neću igrati. Ali, nije mi žao, igrala sam neke druge uloge, a ne možete sve da dobijete.

* Mnogo je glumaca koji karijeru grade „na tri fronta“ (pozorište, film i televizija). Da li je to stvar izbora ili nužnost?

- Ima glumaca koji ne vole pozorište, dosadno im je ili onih kojima je dosadno snimanje, ali većina voli tu raznovrsnost. Nemamo zabrana za takve angažmane, jer je naše tržište slabo. Tamo gde su tržišta velika i ozbiljna, imate ugovore, dobijete ozbiljne honorare i potpišete da vas nema na filmu. Ali sve što se kod nas u pozorištu zaradi je bukvalno za goli život. Ne možete da ostavljate ništa sa strane, pa su televizija i film ono što glumce izvlači iz te „nulte“ situacije.

* Znači, nema „glamuroznog glumačkog života“?

- Strašno me pogađa ova priča koja se povlači mesecima o tome kako su glumci dobro plaćeni i dobro žive. Mi ni od jedne reprize filma ili serije ne dobijamo ni dinara, a lice ti se „troši“, dojadiš publici i ona traži nove ljude. Naši honorari su užasno mali, posebno na televiziji, i sve su manji i manji. Malo su bolji na filmu. Kad sakupite taj novac na gomilu, tih 10, 20 dana snimanja, vi kao imate nešto, ali taj film, serija se posle prikazuje ceo vaš život, a vi od toga nemate ništa, jer je taj zakon - ukinut!

DOMAĆA PRODUKCIJA U SRBIJI ne postoji visoka produkcija, smatra Nada Šargin i dodaje da postoje dva, tri producenta koji uspevaju da održe neki nivo, ali je sve to daleko od onoga šta imaju kolege u inostranstvu.
- Na setu nemate mir koji je glumcu potreban za koncentraciju. Imate jednu prikolicu na 5, 10 glumaca, a nekad ni to. Sedite na setu, na stolici, satima, čekate da dođete na red. Postoji nekoliko producenata koji isplaćuju pristojne honorare, posle kojih nisi tužan i nije ti žao sebe. Ali na sve se čovek navikne. Najvažnije je da si na snimanju okružen pozitivnim, divnim ljudima, koji dobro rade svoj posao, onda ti nije bitno gde sediš, šta jedeš, da li ti se topi šminka od čekanja....

* Po čemu biste voleli da publika pamti Nadu Šargin?

- Po dobrim ulogama! Nikako ne bih volela da me pamte po nekim skandalima iz ličnog života, da to bude moja „karijera“.

* Da li je moguće danas graditi karijeru bez pomoći medija?

- Moguće je, samo je pitanje šta koga zanima. Nemam ništa protiv ako neko želi da bude zvezda, to je njegov put. One koji ne žele takvu popularnost to neće sprečiti da se bave svojim poslom. Imate mnogo glumaca koji se nigde ne pojavljuju, a reditelji znaju ko su i šta mogu, i da će bez njih film biti 10-20 odsto lošiji.

* Postoji li neka glumica čiju karijeru priželjkujete?

- Ne verujem u te stvari. Glumci nisu zamenljivi! Ti možeš, na primer, da igraš ulogu dok je koleginica u drugom stanju, ali je ona napravila tu ulogu. Veliko je pitanje da li bi ti došao do takvog rezultata. Nikada niko neće biti kao Zoran Radmilović, kao Milena Dravić, Mira Stupica, Marija Crnobori... To su jedinke koje su takve kakve su i neponovljive! Možeš se ugledati na nečiji način rada, razmišljanja, etiku, ali je pogrešno kopirati nečiju karijeru.


GLAMUR NA SRPSKI NAČIN

PUBLIKA od glumaca, posebno glumica, očekuje da uvek budu doterane, lepe, glamurozne, a Nada Šargin objašnjava da je to nemoguće, jer „nemaju para za to“.

- Malo glumaca živi dobro, uglavnom oni koji se bave producentskim poslom, i zaslužili su, jer rade duplo više. Postoje i oni koji rade na sva tri medija, ali to su najtraženiji i najbolji glumci. Za njih se može reći da žive pristojno, ali po meni, zaslužuju mnogo više od toga. Ostali jedva sastavljaju kraj sa krajem. Znam bračne parove sa decom, koji imaju samo svoje plate iz pozorišta i imaju novca tek za najosnovnije potrebe. S druge strane, od glumica se očekuje da na svakoj premijeri i javnom nastupu imaju drugačiju toaletu, skupu frizuru, šminku, a sve to mnogo košta.