OD STALNOG DOPISNIKA - PARIZ

STALNI vetrovi na ogromnoj terasi pariskog ateljea Jarmile Vešović seku nebo i s vrha solitera raznose zvuke zvona sa Crkve Sveti Nikola iz Monruža na sve četiri strane. Odavde se vidi da je zemlja okrugla.

Neprestana kiša ovih dana kvasi i natapa prosenjena Jarmilina platna, prislonjena na maslinovo drvo koje se prima na sliku. Jedna je od retkih koja se ne žali na jun obrastao mahovinom. Kod nje priroda i umetnost čine jedno.

- Kiša radi za mene! - ističe naša slikarka u razgovoru za „Novosti“, proveravajući da li čovekov pogled s 16. sprata može kroz oblake da dosegne do zemlje. - Moje slike ne radim samo ja, slikaju ih i kiša, vetar, sneg. S organskim materijama iz kazeina korišćenim u freskoslikarstvu prave fantastičan spoj. Daju im dodatni kvalitet. Onda im, na kraju, ja ipak dodam zlato. Ne može se ništa bez pigmenta.

Na terasi, njenoj laboratoriji, zru slike koje će uskoro, tokom leta, biti izložene, istovremeno u tri italijanske galerije, u Milanu, Veneciji i na Siciliji. Obraduju se, kao i čovek, kad ih, najednom, iznenadi sunce. Tad poprime svetloplavi ton.

PRIMEĆENA U MASI IZBOR Fonda francuske Akademije umetnosti pao je na Jarmilu Vešović. Pripala joj je za ovu godinu prestižna nagrada, koju već dva veka dobijaju veliki umetnici. Lauret je po drugi put, jer je priznanje, koje je nekada odlazilo u ruke stvaralaca kao što je Ežen Delakroa, već jednom zaslužila, 2003. godine.
- Drago mi je što je moj rad primećen u masi. Znači da je drugačiji. Nagrada me je, ipak, iznenadila. Ali kako je govorio Tarkovski, nema tih dimenzija, osim vremenskih, koje mogu da kažu u kojoj meri je jedan umetnik dobar, ili nije - govori Jarmila, koja će priznanje primiti u novembru.

- Od kako gledam nebo po čitav dan, počela sam da ličim na njega. Svaki čovek ima svoju auru, i svoju svetlost. I slika mora da ih ima. Samo tako ćemo znati da je uspela. Slika je telo, bez obzira na to što je tanano.

Materijal na kojima ih Jarmila radi efemeran je kao i vreme. Boju i ideje na okupu drže providne materije za koje se stiče utisak da će se svakoga časa proseniti, da će, kao pesak kroz prste, propustiti pogled da prođe kroz njih. A ipak su postojane. Među plavim pigmentima provejava ćudljivi vetar s Atlantika.

- Ljubav čuva materiju. Ima mnogih monumentalnih umetničkih dela, koja su nestala kroz vreme, bez obzira na to što su bila od mermera. Gotovo su jednako važni segmenti u životu nekog dela, oni koji ga čine važnim u jednom trenutku istorije, i oni koji ga čine potpuno beznačajnim. Slike slavnog Vermera su dvesta godina stajale u mraku. Niko nije smatrao da nam je potrebna takva vrsta slikarstva. Bez obzira na to u kojoj meri nešto, u određenom trenutku, izgleda prolazno, nebitno, ipak ima opšti istorijski i društveni kontekst koji mu daje pravo na postojanje.

Za Jarmilu Vešović materijal je samo spoj razmišljanja i reagovanja. Nikad nije samo materija.

- Baš je u tome prava vrednost, da umetnik da određenu dimenziju materijalu. To se postiže kroz izdvajanje realnosti iz konteksta mnogih realnosti. Slika je odvajanje elemenata iz života i taj mistični trenutak opredeljuje umetnika da radi određenu vrstu umetnosti, a ne neku drugu. Ali kad sagledamo posle sto godina, postoje čitavi ciklusi ljudi i života, ovakvih ili onakvih, i u skladu tih ciklusa, stvaraju se određeni tipovi umetnika, stremljenja i izražavanja.

LAKO SE OBMANJUJEMO TEŠKO je biti iskren, čak i pred samim sobom, smatra Jarmila.
- Lako se obmanjujemo, čak i u priči o sopstvenom životu. Posle izvesnog vremena, napravimo verziju o prošlosti koja nam najviše odgovara. Da bi se preživeli teški trenuci, moramo da zaboravimo mnogo toga. To je odraz nade. Onaj ko slika, taj se nada. Tragajući za sopstvenim smislom, umetnik ima sreću da voli život i vidi kraj. Ume da svede račun sa životom. To je možda znak da hoće da preživi svoju smrt. Gistav Moro je sve sredio. Spalio je svu prepisku s ženom koju je voleo, a svoju kuću pretvorio u muzej. Izvukao je kartu smrti i pomirio se. Rekao je: uradiću nešto i mrtav!

Dolazimo do toga da društvo određuje umetnika koji ga istovremeno sagledava. Međusobno se prožimaju. I izlaženje iz konteksta je kontekst epohe.

- Kod onoga ko zaista prenosi priču iz života, njegova umetnost neminovno nosi obeležje vremena u kom živi, bez obzira na to koliko je reč o apstraktnom razmišljanju. Pikaso, Matis, Miro, imali su određeni tip viđenja društva, lepote, prirode, žene. Kasnije su sledile druge generacijske faze i oblici. Umetnik mora da bude slobodan da bi tačno živeo društvenu atmosferu svog vremena.

Ovo vreme, u kojem i sama živi, Jarmila Vešović doživljava kao period poravnavanja, bez pouzdanih kriterijuma.

- Bez obzira na to koliko se priča o individualnosti, nje, zapravo, više nema. Ima samo konceptualnog sažimanja i prožimanja. Čovek i suština njegovog bića više ne postoje. Zato je mnogo teško napraviti filozofsku osovinu oko koje se plete slika. Ali to ne znači da ovo vreme nije vredno, i poetično. Baš zato mi se dopada akcenat stavljen na prolazne materijale. Ta prozračnost, i ono što titra između svetla, to nedefinisano, omogućavaju nam da postavimo pitanje koliko je telo, uopšte, bitno. Ono je, u odnosu na kosmičku silu, do te mere efemerno, da možda iz te suptilnosti i dolazi tolika snaga. Velikim mačem se reže latica jasmina. To je istočnjački dokaz perfektne jačine. Nije uzeo panj da preseče, već laticu.

Konceptualna umetnost je još efemernija od tankih i lakih materijala, svile i jasminovog cveta. Ipak su to samo pogledi, snimci.

- Ako današnji materijali dođu do vode, gotovo je. To bi u tarotu bila ona karta koja predskazuje smrt! To je karta velikih promena. Bura u čaši vode. Deluje kao najava katastrofe. Umetnik mora da bude njen svedok, da bude hrabar i da izdrži.

Ali za Jarmilu je smrt samo element novog početka, baš kao što su to i rasenjivanje tkanine, isecanje, cepkanje i gomilanje, pored teške prese u njenom ateljeu, ostataka recikliranog materijala sa sopstvenih slika.

- Sve je u redu, to je logičan tok stvari! Smrt nije kraj. Nema kraja. Ima toliko toga još! Evo, sad su bili izbori. Nekome je došao kraj, a nekome početak. Možda je nekome i novi početak. Početak je radost, ali rađanje nije samo to. Prate ga velike tegobe, izlazak iz apsolutne sigurnosti, u nepoznati svet, u život za koji ne znaš koliko će da traje. Početak je isto toliko bolan, kao i sagledavanje kraja. Smrt nije najtragičniji deo života. I smrt je lepa, u dobrim slikama!

Sve ono između ove dve krajnosti, početka i kraja, Jarmila zapisuje u svoj životni i slikarski hologram, u crtež na plišu, u večnom nastajanju, kad god, u hodniku, prođe pored njega.

- Emocije su apstraktna stvar. Ne možemo ništa konkretno da predvidimo, ali možemo da sagledamo realne okolnosti. Zato je taj moj crtež kao jedna neprekidna nota. Ne ispisuje početak i kraj, već drugačiji smisao stvari. Kao snoviđenje je. Stalno nešto na njemu menjam. Moj odnos prema životu je uvek u kontekstu mog rada. Moram da vidim gde sam, svakog dana. U neprestanom sam pokretu, kao taj crtež. To je moja traka, sistem u kojem živim i u kojem se ostvarujem. Prikazuje intenzitet mog života. Konkretizujem svoje vreme, i postojanje. Cilj mi je da i dalje prolazim tim hodnikom i da crtam. Volim da vidim gde sam provela svoje vreme, i svoj život. U mom radu, na tom plišu.


BOŽANSKO U SLICI

JARMILA Vešović želi da posmatrač pronađe sebe u njenim slikama.

- Ne da se u slici nađe kao u ogledalu, već da se odmara, zastane kao putnik i misli o sebi, da se pita da li je već video negde moju sliku, u nekom od prošlih života, ili kao pejzaž nekog sna. Slika mora da bude ljudima bliska. Bog je blizak svima. Slika mora da ima nečeg božanskog. Mora i da dodiruje. Umetnika bog mora da dodirne, a umetničko delo da čoveka približi bogu. Ne može sve da bude kako zamišlja umetnik. Slika je pitalica. Ljudi moraju da se udube i da se pitaju. To je tačka u kojoj se skupljaju emocije, u kojoj se spaja svet, gde sve počinje da živi zajedno. Ne može sve da bude u svili, mora da bude i neke patnje.