OVI prostori su prava riznica lepih glasova, ali te mlade pevače valja voditi kako treba - ističe naša proslavljena operska umetnica, danas uspešan pedagog Biserka Cvejić. Sa tim se slaže i primadona Radmila Bakočević, koja tvrdi i da Beogradska opera ima odličan solistički ansambl, koji je ipak neophodno redovno „popunjavati“ pevačima mlađe generacije. Na tom „podmlađivanju“, ova nekadašnja internacionalna zvezda predano radi vodeći Operski studio „Borislav Popović“ pri nacionalnom teatru, čiji su polaznici upravo dali premijeru Pučinijeve „Sestre Anđelike“.

- Prvi operski studio osnovao je maestro Oskar Danon, sa Nikolom Mitićem i Borom Popovićem koji je u studiju ostao do kraja života, te je u čast tom velikom reditelju današnji studio poneo ime - kaže Radmila Bakočević. - U ovom studiju formirali su se pevači koji danas nose repertoar Opere, poput Jasmine Trumbetaš Petrović, Nataše Jović, Aleksandre Angelov, Ane Rupčić... U svetu se u ovakvim studijima pripremaju i operske uloge, da bi se po potrebi ti mladi pevači „udenuli“ u repertoar, što se i maestro Dejan Savić i ja trudimo da postignemo u Beogradskoj operi sa svojim polaznicima. Ne može se mlad pevač izgrađivati na dve-tri otpevane rečenice, a upravo su sa „Anđelikom“, koja je vrlo komplikovana i teška rola, sve tri naše „Anđelike“ pokazale da mogu mnogo, baš kao i pevači u ostalim ulogama.

Bakočevićeva objašnjava da je Operski studio u stalnom kontaktu sa Akademijom, a prilikom prijema novih članova, svake jeseni, nema „protekcije“ - „računa“ se samo dobar glas.

- Jedan jedini moj student u ovom sastavu Studija je Ljubica Vraneš, predivan mecosopran, koju čak nisam ja lično primila u Studio - naglašava Radmila. - To su sve sjajni, zreli pevači koji, budući da smo sredina „hendikepirana“ sa samo dve operske kuće, nemaju gde da se izraze. Nije isto pevati u sobi i na sceni, i zato mi kanimo da u studiju radimo širi repertoar, u skladu sa potrebama kuće. I inače je vrlo malo prostora za edukaciju ljudi o operi kao izuzetno lepoj i plemenitoj umetnosti, a naša situacija je učinila i da je vrlo mali broj pevača uspeo da prodre do svetskih scena.

GENERACIJE - DOBROG operskog pevača odlikuje pre svega sjajan glas i muzikalnost, ali pored pevanja neophodno je razviti i njihov glumački dar - naglašava Biserka Cvejić. - Našoj operskoj sceni trenutno nedostaje ta vrsta reditelja, ali i adekvatni operski dirigenti. Jedna generacija takvih, kompletnih operskih umetnika je nestala, a druga mora da se stvara.

A među tim retkima koji su zapevali sa najprestižnijih pozornica u svetu, nemali je broj učenika Radmile Bakočević, na čelu sa Jadrankom Jovanović kao potpuno afirmisanom pevačicom sa izgrađenom međunarodnom karijerom, ističe ugledna umetnica i pedagog.

Primadona Biserka Cvejić, „tvorac“ nekolicine zaista velikih pevača našeg porekla čiji sjajni glasovi šire dobar glas o ovim prostorima u svetu, kaže da obožava svoj posao i „jako voli da pomaže mladima“, iako tvrdi da je završila sa pedagoškom karijerom. Makar „zvanično“, budući da joj se nekadašnji učenici redovno obraćaju za savet i ne zaboravljaju njeno ime kada ispisuju pozivnice za važne premijere.

- Ja „imam“ danas prvog pevača sa prostora tadašnje Jugoslavije, a sigurno jednog u deset baritona u svetu, Željka Lučića, kome je sad pripala ogromna čast da otvara narednu sezonu Metropoliten opere novom premijerom - navodi Cvejićeva. - On je već na drugoj godini novosadske Akademije pevao na sceni tamošnje opere. Treba raditi sa mladima, ali za veliku karijeru neophodna je urođena izuzetna muzikalnost, dar od boga. To je nešto od mame i tate, nešto što ja ne mogu da dam. Ja im mogu dati tehniku, i oni mogu postati dobri, čak odlični pevači, ali ne i umetnici tog ranga, kakav je Lučić.

Biserka često u SAD posećuje svoju bivšu studentkinju Milenu Kitić, a ponosi se i karijerom svog bivšeg asistenta Snežane Stamenković koja danas predaje u Manhajmu.

- Snežana je izuzetan pevački talenat, a kao profesor sada se može pohvaliti sa čak petoro svojih studenata u ansamblima nemačkih opera, što je ogroman uspeh. Ona ima dar za pedagogiju, koji je za ovaj posao apsolutno neophodan, jer valja posedovati veliku ljubav i ogromno, ogromno strpljenje. Treba umeti “primiriti“ mlade pevače koji mahom „polete“ u početku, svi bi odmah da pevaju velike role, najteže stvari, a ne shvataju da ne možete trčati deset kilometara ako najpre ne istrčite sto metara. Mladi ne treba da pevaju prerano uloge kojima još nisu dorasli, ali ako vode računa, mogu pevati dugo i dobro.

Vrlo je bitno, ističe Biserka Cvejić, i da je pevač vođen dobrom rukom (kakvu ona, posle svog profesora Josipa Rijaveca, nikada nije našla).

- Mora da postoji kontrola, celog života, jer kada pevamo mi umemo da se „izgubimo“. Slušam Lučićeve predstave, nađemo se kada mu treba neki savet, i imamo prijateljski odnos. Željko je vrlo inteligentan, ne forsira i razvija se u pravom pravcu. I moja, vrlo talentovana Sofija Pižurica iz Beogradske opere redovno mi dolazi na kontrolu, da zajedno radimo. Moj prvi i jedini „vodič“ te vrste bio je profesor Rijavec, kasnije sam tražila ali nisam nikog našla da me vodi, pa sam baš kao i Željko Lučić, išla više sama svojim putem.