CRNJANSKI je bio veliki putnik, uostalom kao i ostali značajni srpski pisci, njegovi savremenici, koji su imali diplomatsku karijeru. Sem toga, ne treba zaboraviti da je on rođen u Austrougarskoj - zemlji koju baš nije obožavao - što ga je upućivalo na Beč i Budimpeštu, a imao je i dugotrajno emigrantsko iskustvo u Londonu. Sve to je činilo da se u njegovom životu evropske metropole menjaju kao stanice na železničkoj trasi: Beč, Pariz, Berlin, Madrid, Rim, London. Najzad, Beograd. To je moralo ostaviti traga i u njegovim romanima i u njegovim putopisima - kaže, za „Novosti“, Slobodan Vladušić o svojoj knjizi „Crnjanski, Megalopolis“ (izdavač „Službeni glasnik“), za koju će u sredu u Skupštini grada primiti nagradu „Isidora Sekulić“.

* Šta predstavlja Megalopolis i kako je Crnjanski predstavljao svoju urbanu svest i iskustvo?

- U prozi Crnjanskog vidi se da je ideja grada kao prostora kulture i humaniteta ipak iluzija, odnosno nešto za šta se treba tek izboriti. On u vajmarskom Berlinu i Londonu nakon Drugog svetskog rata, naslućuje tragove globalizacije i to one njene aspekte koji ne služe za dobrobit većine ljudi. To je Megalopolis: urbani prostor koji više nema za cilj poboljšanje kvaliteta života svih njegovih stanovnika, već samo manjine. Modernost ili ako hoćete, „napredak“ nema dakle, više univerzalan karakter, već partikularan: modernost neprekidno deli stanovništvo na „uspešne“ i „neuspešne“, na „dobitnike“ i „gubitnike“, pri čemu ove druge pušta da umru i nestanu bez glasa. To je tip grada sa kojim se mi danas susrećemo i to je tip grada koji Crnjanski nije hteo da slavi.

* Da li je i Beograd za Crnjanskog bio Megalopolis?

DOKTORAT KAO OSNOVA KNjIGA „Crnjanski, Megalopolis“ nastala je na osnovu proširene i izmenjene verzije Vladušićeve doktorske disertacije, pod nazivom „Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog“, u kojoj se nalaze analize slika Beča, Pariza, Budimpešte, Berlina, Madrida, Stokholma, Rima i Londona, onako kako ih je Crnjanski video u svojoj prozi. Njima je dodata, razume se, i analiza slike Beograda iz piščeve poslednje pesme.

- U pesmi „Lament nad Beogradom“, on Beograd vidi istovremeno i kao nešto što je prisno pesniku, ali i nešto što se od njega razlikuje: dok se pesnik sprema za smrt, Beograd se sprema za rast i trajanje. U tom smislu, Crnjanski je Beograd želeo da vidi i kao prisno mesto - kao prestonicu dakle - ali je istovremeno shvatio da samo grad koji je okrenut budućnosti - a to je Megalopolis - može da obezbedi trajanje zajednice koju reprezentuje. Razume se, kao budućnost koja se nikoga neće odreći. Stoga se u „Lamentu“ ujedinjuju dva viđenja Beograda: to je prestonica okrenuta istoriji, ali i megalopolis okrenut budućnosti.

* U čemu nam ova studija pruža novo viđenje opusa velikog pisca?

- Čini mi se da je ova knjiga pokazala koliko je anahrona i deplasirana opozicija urbano/ruralno koja je relevantna samo još u Srbiji i nigde drugde. Umesto toga, moja knjiga predlaže da svet posmatramo kao sukob između polisa i megalopolisa. Za mene je polis, grad, mesto u kome se još može poboljšati život svih njegovih stanovnika, mesto u kome još uvek mogu da se konkretizuju ideje kao što su nacionalno dostojanstvo, socijalna pravda i uopšte, pravedno društvo. Megalopolis je, sa druge strane, nalik srednjevekovnom gradu: imate povlašćenu manjinu i ostale koji joj služe, bilo mišićima, bilo rečima da ništa ne može da bude drugačije nego što jeste. Ova knjiga je jedan glas za polis, izrečen Crnjanskovim rečima, a ja sam samo pokušao da ga učinim nešto čujnijim nego što jeste.