SVAKI srpski pesnik zna da su „pesnik“ i „Stevan Raičković“ - sinonimi. Pesnik je drugo vlastito ime Stevana Raičkovića. Dobio ga je na pesničkom krštenju, u crkvi duha, onog trenutka kada se pesnički rodio. Njegova „Kamena uspavanka“ do bola je tačan, i večan odgovor na pitanje šta da rade dobri, gorki, zaneseni, ali je i tih, gotovo prošaputan egzistencijalni krik srpskog naroda u 20. veku.

Ovo je u četvrtak istakao pesnik Miroslav Maksimović na otvaranju spomen-ploče Raičkoviću na zgradi u Svetog Save 19, gde je pesnik živeo pune četiri decenije. To je 23. obeležje u okviru kulturnog poduhvata „Vratimo dug piscima“ koji vode Ministarstvo kulture, „Večernje novosti“ i beogradske opštine. Na ovoj adresi, napomenuo je Maksimović, stanovala su još dva posvećenika umetnosti, Svetislav Mandić i Muharem Pervić.

- Ima neke simbolike, nalazimo se u ulici prvog srpskog prosvetitelja, a podižemo ploču jednom od najvećih pesnika druge polovine 20. veka - rekao je Branimir Kuzmanović, predsednik opštine Vračar. - Ponosan sam što je opština Vračar učestvovala u ovom projektu, na ovaj način želimo da skrenemo pažnju mladim naraštajima na srpske velikane.

Ministar Marković je ukazao na važnost akcije „Vratimo dug piscima“, kao i napora svih opština, „Večernjih novosti“ i Ministarstva kulture da se ona realizuje.

KOMŠINICA RAIČKOVIĆEVA komšinica sa četvrtog sprata Mirjana Simović otkrivanje ploče je dočekala sa suzama u očima. U njenom društvu i sa cigarom već teško bolestan pesnik je provodio svoje poslednje dane ispred zgrade u Ulici Svetog Save 19.

- Osnovna funkcija otkrivanja spomen-ploča je da oni koji znaju ne zaborave, a da oni koji ne znaju nauče šta treba da pamte. To je ključna stvar u postavljanju ovih ploča i one moraju da budu prioritet. Uostalom, zato sam napustio sednicu skupštine na kojoj se verifikuju mandati, to se dešava svake četiri godine, a ovo se događa jednom. Svaki Raičkovićev stih, svaka pesma, važnija je od svakog dnevnog interesa.

Marković je istako da ploče ne „žive“ samo na zgradama u kojima su književnici stvarali i stanovali, nego i nekoliko dana na stranicama „Večernjih novosti“.

- To je prilika da se mnogi od nas podsete na to da imaju predrasude o svom znanju - priznao je ministar. - Bilo je prirodno da se o Raičkoviću tokom prethodnih godina organizuje niz događaja, ne zato što je umro, već što je imao status klasika. Živeo je sa idejom da poezija traje duže od ljudskih života. Nije se razmetao svojim pesništvom. Verovao je da poezija može sama. Imao je stav monaha koji služi višoj svrsi. Naprosto, nosio je poeziju sa sobom.

U srpsku književnost Raičković je ušao baš u trenutku u kome su se delile najvažnije uloge, rekao je prof. dr Radivoje Mikić i objasnio:

- Ako je Vasku Popi i Miodragu Pavloviću palo u deo da na nove osnove postave moderan pesnički izraz i tako dovrše ono što avangardna književnost nije stigla da uradi, njemu je pripao još teži zadatak - da, oglašavajući se i sam iz horizonta modernog duha, poveže niti naše pesničke tradicije i omogući im da, još jednom, postanu sredstvo koje će jednu staru umetnost voditi ka novim izražajnim mogućnostima.

Pišući, pored pesama, i različite vrste lirske proze i esejiziranih zapisa o poeziji, Stevan je želeo samo jedno - da još potpunije ukaže na to da je poezija za njega sama osnova razumevanja ljudske sudbine i najviši oblik u koji se može uvesti jedan doživljaj sveta i života, istakao je Mikić i dodao:

- Sada kada smo samo vlasnici uspomena na velikog pesnika i čitaoca njegovih pesama možemo, s punim pravom, reći da srpska književnost, posebno u drugoj polovini 20. veka, nije imala autentičniji, od samih trepeta sazdan, lirski glas od Stevana Raičkovića.

Raičkoviće pesme nadahnuto je govorio njegov dugogodišnji prijatelj, glumac Gojko Šantić. Ovom događaju prisustvovali su pesnici iz Crne Gore - Andrija Radulović, Bećir Vuković i Radomir Uljarević. Došli su kao prijatelji Raičkovića, ali i, kako su nam rekli, da se još jednom poklone imenu i delu Visokog Stevana srpske poezije.

BRANISLAVA NEVESTIĆ: ŽIVA REČ

- MALO sam potresena, on je poslednji od Raičkovića. Verujem da će njegova reč još živeti, a poezija opstati. Čula sam da će pred kraj ovog veka poezija biti treći posao po zaradi, da će se ljudi osvestiti da narod i nacija obitavaju u jeziku i to baš onom koji nije lako prevodiv.

TANJA DOBLJEVIĆ: VELIKI

- OD cele Raičkovićeve familije ostale smo samo nas dve. Srećna sam što je ceo maj prošao u događanjima vezanim za Raičkovića. Kao deo familije znala sam da je cenjen pesnik, ali sam impresionirana kako njegove kolege i javnost reaguju na njega kao čoveka.

RADOVAN BELI MARKOVIĆ: DRAGOCEN

- IZVANREDNO je što Ministarstvo kulture i „Novosti“ na ovaj način pomažu da se književna topografija sačuva. Družio sam se sa Raičkovićem onoliko koliko je imao vremena za moju malenkost. Nisam bio njegov napadni drug i pamtim mnoga dobra koja je učinio pre svega svojom poezijom. Naročito u dragocenim časovima kada se od njega imalo šta čuti.

NIKOLA VUJČIĆ: POJAM

- RAIČKOVIĆ je za mene pojam pesnika. Kao mlad, došao sam u Beograd i gledao sam ga kako gospodski šeta Knez Mihailovom ulicom. Išao sam na književne večeri gde je čitao svoju poeziju. Tada je za mene postao, a i ostao je - apsolutni pesnik.