SVOJIM delom čvrsto stoji na vrhu piramide srpske pesničke umetnosti, koja je prelomljena u njegovim rimama i ritmovima. Pesniku najvišeg ranga, Stevanu Raičkoviću (1928-2007), u četvrtak će u 11 časova, svečano biti otkrivena spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo četrdeset godina, u Ulici Svetog Save.

Raičković svojom poezijom ulazi u srpsko duhovno pamćenje. Nastojao je da u tančine izrazi složene i teško uhvatljive kretnje i kolebanja unutar duševnog prostora čoveka.

Srpska poezija i njegove pesme išle su istim duhovnim tokom. U toj stvaralačkoj matici, kako je ocenio Petar Pijanović, Raičković je osluškivao osećajnost svoga vremena, bio svedok goropadnih sporenja modernista i tradicionalista, ali je gledao svoja posla, ostajao svoj i zavetovan pesničkoj službi, uveren da je najbolje pevati onako kako to nalaže unutarnji pesnikov glas.

Specifična poetska crta njegovog stvaralaštva bila bi, i po mišljenju Dragana Hamovića, prevlast unutarnjeg doživljaja, „onih drugih“ očiju i „drugog“ sluha, po čijem se diktatu okruženje sveta neretko preobrazi u nešto različito od slike koju beleže fizička čula.

PODUHVAT U okviru kulturnog poduhvata „Vratimo dug piscima“, ovo će biti 23. obeležje koje postavljaju Kompanija „Novosti“ i Ministarstvo kulture. Prisutnima na današnjoj svečanosti obratiće se Predrag Marković, ministar kulture, Branimir Kuzmanović, predsednik opštine Vračar, Miroslav Maksimović, pesnik, Radivoje Mikić, književnik, a Raičkovićeve stihove čitaće glumac Gojko Šantić.

U godinama posle Drugog svetskog rata, kada je Raičković počeo da objavljuje pesme, dominirala je ideja kolektivizma. Ovaj pesnik je u takvu društvenu i književnu atmosferu, po rečima Miroslava Maksimovića, počeo da unosi naglašeno lični svet, tematski naslonjen na svet prirode. „Tako je dobro biti sam“, naslov je jedne njegove pesme iz tog perioda.

Raičković je počeo rano da piše. Prvu zbirku pesama objavio je 1950, a usledile su knjige: „Pesma tišine“ (1952), „Balada o predvečerju“ (1955), „Kasno leto“ (1958), „Tisa“ (1961), „Kamena uspavanka“ (1963), „Stihovi“ (1964), „Prolazi rekom lađa“ (1967), „Varke“ (1967), „Zapisi o Crnom Vladimiru“ (1971), „Slučajni memoari“ (1978), „Točak za mučenje“ (1981)... Objavljivao je i knjige za decu, esejističke i memoarske tekstove, prozu...

U njegovom pesništvu zapažaju se tri izraženija plana. U prvom planu Raičković je pesnik osamljenosti, tišine i prirode; u drugom, on je pesnik grada i gradskog ambijenta; u trećem, sav je opsednut bićem pesme. Ovu podelu, po rečima Slobodana Rakitića, naravno, treba shvatiti sasvim uslovno, jer sva tri plana, u kojima se ispoljava složenost pesnikovog duha, imaju svoje unutrašnje jedinstvo u njegovoj spoznaji sveta.

Raičković je čisti liričar, a u svojim pesmama uspevao je ono što se najteže postiže: da iznenadi nečim poznatim. Usred 20. veka, u kojem su manifesti gotovo obavezno podupirali i jake i nejake poezije, njegov pesnički program bio je označen sintagmom „slepa odanost poeziji“. Opredeljenjem za formu soneta, u čuvenoj „Kamenoj uspavanci“ najradikalnije je artikulisao svoju veru u pesnički izraz. Ona je magistrala njegove razuđene i mnogolike poezije, ili, po Hamovićevom tumačenju, bila je pesnik sam, u svome esencijalnom vidu.

Više od pola veka pisanja i prisustva u srpskoj književnosti, pesnik je obeležio i poslednjom knjigom pesama „Fascikla 1999/2000“, za koju je dobio nagradu „Meša Selimović“, za najbolju knjigu u 2004. godini, i tako potvrdio svoje mesto na vrhu srpskog Parnasa.