NI Andrić ni Crnjanski, u glavnim stvarima, nikada nisu gubili kompas i nisu očekivali - kao ovi današnji - da im sunce izađe na zapadu... I obojica, baš kao i njihovi ljudi iz naroda - svejedno da li se zovu Radisav Erak, Jelisije iz Čajniča, Bogdan Zimonjić, ili Vuk i svi njegovi Isakoviči, redom - žive sa celokupnom svojom istorijom. Ta istorija im, kao i nama, kako kad, i osvetljava i zamagljuje put, ali oni herojski nose identitet, i mi se, srećom, imamo na koga ugledati. Svi bismo se rado od istorije odmorili, ali smo se grdno zapetljali, kao u onoj priči: pustio bih ja njega, ali neće on mene!

Ovako misli pesnik Rajko Petrov Nogo i za „Novosti“ odgovara na pitanje da li danas, kao i Andrićevi ljudi iz naroda, u svakom, pa i teškom trenutku, živimo sa svojom celokupnom istorijom, da li se naš čovek od nje umorio.

U knjizi „Zapiši i napiši“, za koju je nedavno dobio nagradu „Pečat vremena“, izneo je svoja sećanja na velike pisce, umetnike, intelektualce, i na njihova dela.

- Nastojao sam da sećanja prelomim u esejističkom ogledalu tako da u tom uzajamnom, dvostrukom ogledanju, do čitaoca dopre ponešto i naših nemira od sveta i od veka - kaže Nogo.

* Šta nas je održalo u stalnim seobama i deobama, u teškim egzodusima i vremenima smrti?

- Održalo nas je možda i to što smo u nove predele kamo smo se selili smeštali staro pamćenje. Valjalo bi nacrtati mapu srpske toponimije; imena mesta najčešće srpski zvuče i tamo gde Srba odavno nema. I više od toga, narodni pevač - a u desetercu je pohranjeno kolektivno pamćenje - otkuda god da krene, kreće sa Kosova: „Poranile tri srpske vojvode / Od Kosova uz kršno primorje.“ Neko bi rekao da je tu geografija pobrkana. A možda i nije - možda kreću od dalmatinskog Kosova. Pevaču je prosto važno da junaci krenu iz srpskog početnog prostora u kome smo svi rođeni.


ZLO MESTO lKAKO biste danas odgovorili na pitanje iz druge knjige „Seoba“ Crnjanskog: „Što smo mi Serbi tako nesretni u svetu, kome smo krivi, šta je naše zlo?
“ - Da odgovori na ova pitanja Crnjanskom su bili potrebni tomovi knjiga, a opet je ostao neispričan... Da pokušam pesmom: „Nahranili smo gospodu u ćošak mrve bacismo/Razmilješe se po podu duše predaka Raci smo/Novi Židovi Hazari Svud li nas Bože rasija/Za suncem da nas ozari: Rascija-Nova Serbija/I svuda li smo nicali tuđi sebi i drugima/I kome li smo klicali kad nas u nama ne ima/A ovo što je ostalo na ono pleme ne liči/U jednu crkvu bi stalo za crkvu da smo prilični/Na pragu dugo stojimo s glavama ispod pazuva/I Lazara se bojimo u grobu dok se nazuva/Po čemu ćeš nas poznati čime li ćeš nas prokleti/Ikonu mjesec pozlati Dijete mrve pometi“ („A o mome krsnome imenu“). A još bolje i kraće Njegoševim stihovima: „U zlu li se mjestu utrefismo/ Među Turke i među Latine“.

* Puno ste reči u vašim „Zapisima“ posvetili prijateljima muslimanima koji su svojim delom obogatili i srpsku kulturu. Mračne devedesete, nažalost, pokazuju da je ljudima sa naših prostora teško da u istom jeziku pronađu onu spasonosnu snagu orijentisanja u potrazi za identitetom?

- Rečeno je da mi govorimo istim jezikom na kome se sve dublje ne razumemo. Poznavao sam najbolje pisce muslimanskog porekla, sa nekim prijateljevao i blizak bio, i satrepetne tekstove o njihovim knjigama pisao. Svi su ti pisci znali da srpskim jezikom zbore i pišu. I kad se nisu baš sasvim Srbima osećali, imali su srpsku književnu nacionalnost. Za razliku od onoga što se inače o meni misli, proizvodi i laže, onome koga to bude zanimalo moći će u tim mojim sećanjima i esejima, crno na belo, da vidi kako te stvari stoje. Što se „mračnih devedesetih“ muslimanski svet više okrenuo prema onima iz „handžar divizije“ nego prema ovima sa kojima su bili Meša Selimović i Skender Kulenović, to smatram sasvim tragičnim za taj svet. Najbolji iz tog sveta znali su to, i onda i danas. Srpski jezik i srpska književnost bili su, a i danas su, naša i njihova otadžbina, možda jedina pouzdana otadžbina.

* Mislite li da se srpski intelektualci i dalje dele na one koji su za Dositejev koncept - da obrazujući Srbiju evropskom kulturom, Evropu dovedemo u Srbiju, i one koji su za Vukov - da Srbiju, kakva jeste, odvedemo u Evropu?

- Srbi se množe deljenjem! Oni koji su od toga koncepte napravili, podgrevaju naše međusobice i instrumentalizuju nesreću naše neintegrisanosti. Takvom jednom Filozofu Palanke, i same planine u dinarskom arealu, i u turskom ropstvu, zaklanjaju nebo i vidik, pa se tu, eto, stvarala zatvorena, nazadna, patrijarhalna kultura, Vukova i vukovska; dočim, u vojvođanskoj ravnici i pod lazurnim, rablezijanskim nebom, sve trepti od „K. und K.“ slobode. A šta ćemo, recimo, sa Lovćenom i Njegoševim nebom i vidikom, pripitao je M. Lompar.

Niti bi Srbiju trebalo voditi u Evropu, niti ovakvu Evropu dovoditi u Srbiju: mi smo ovo ovde, a oni su ono tamo.

* Spadate u intelektualce koji su podržali proglas za političku neutralnost Srbije. U čemu bi bila dobit zemlje u takvoj poziciji?

- Dobit bi, između ostalog, mogla biti i ta, kad se steknu uslovi, da se promeni preambula Koštuničinog ustava, i da se tu upiše da samostalno Kosovo (Kosova) nećemo priznati do Sudnjega dana. A ni posle njega...

* Čini li vam se da dobar deo savremenih srpskih pisaca pokazuje udvorički odnos prema vlasti time što ne piše o ključnim problemima društva, svesno odbija da u knjige stavi društvenokritičnu notu?

NACIONALNA MEMORIJA KNjIGA „Zapiši i napiši“ ima podnaslov - „po (ne)sigurnom sećanju i pouzdanom čitanju“ - a to znači da sam sećanjima iz knjige „Zapiši to, Rajko“, koja su „Večernje novosti“ i „Pečat“ u nastavcima objavljivali, dodao i tekstove o delima pisaca kojih sam se sećao. I jedna i druga knjiga ne počinju slučajno Andrićem, jer je Andrić klasično smirio i harmonizovao najznačajniju liniju srpske kulture; u njegovom se delu kanonizovao naš književni jezik i stil. I više od toga, preterivao je neko, „Prokleta avlija“ se može čitati i kao ukupna raznoglasna srpska književnost u maloj, ali savršeno spakovanoj knjizi. Da odmah dodam, mi u dvadesetom veku imamo ne jednog, već dva najveća srpska pisca - Andrića i Crnjanskog - onako kako Rusi u devetnaestom imaju Tolstoja i Dostojevskog, te ne znam zašto bismo jednog drugim sameravali. Crnjanski je poput kakve jezičke antene koja je primala i sobom preuređivala razne jezičke talase, a onda ih, posvojene, sobom obojene, emitovala na hartiji kao koliko slovni, toliko zvučni zapis svespasavajuće nacionalne memorije čija nas sintaksa utešiteljski preplavljuje - kaže Nogo.

- Neka pisci pišu kako god hoće. Kada se nesrećna Marina Cvetajeva vratila u sovjetsku Rusiju, počeli su je razni komesari nagovarati da piše ovo i ono. Najzad joj se jedan obratio: Napišite to, Boga radi. Cvetajeva je tiho uzvratila: Ja naredbe od Boga primam neposredno. Razni su izvođači beščašća. Ali najžalosnija je ona sorta koja svoja pisanija podešava za susedstvo, a onda i za Jevropu, samomrziteljskim, strasnim samoporicanjem. Jednom će se ta bolest proučavati. A proučavaće se i od koga su narudžbe primali.

* Književnost ili ozbiljna društvena misao ne biva zabranjivana kao nekad, ali je skrajnuta i, čini se, beskorisna u odnosu na dela koja pripadaju kulturi zabave?

- Trivijalna književnost svugde postoji. I neka postoji. Ali su samo kod nas, ovi koji vladaju, trivijalnu književnost stavili u centar, a sve što je visoka kultura, gurnuli na marginu. Koji vladaju, prema sebi su izabrali. Neće se poslednji smejati oni koji se podsmejavaju vrednostima.

* Koliko vam smeta sveprisutnost politike, a koliko vas inspiriše?

- Dok sam bio mlađi i živeo u Sarajevu, sveprisutnost politike nije se mogla podneti bez rakije. Bez kakve anestezije moralno osetljivi ljudi ne mogu podneti ni diktaturu, ni demokraturu. A tek ovu travestiju, ovo žalobno pozorje? Od toga sam i emigrirao u sećanje i pisao ove knjige o apostolima lepote i bola koje sam, srećom, poznavao, i koji mi se sa razdaljine od gotovo pola veka čine kao da su/smo živeli pre Potopa.

* Slažete li se sa onima koji kažu da smo se u dugo sanjanoj demokratiji probudili u svetu koji zatičemo u Selimovićevim romanima - svetu moćnika i silnika što se vrebaju međusobno, okrutni u pohlepi, nezasiti u porocima, mržnjom zaslepljeni?

- U dugo sanjanoj demokratiji probudili su se oni koji su je dugo sanjali. Ja nisam. „Demokrata je čovek koji ne sme da se usami“, pisao je jedan koji se u to razume. I Andrićevi i Selimovićevi junaci stvarani su tako što je ovo u ono vreme pretakano. I obrnuto. Pitao je Meša Andrića jednom kako odoleva temama iz savremenosti, a Andrić mu je lakonski odgovorio da je prošlost ono što ostaje. U Andrićevim sveskama 1942/43. ima spisak desetine spaljenih srpskih sela u istočnoj Bosni sa imenima pobijenih familija, čak i imenima onih koji su ih pobili. A odmah ispod tih ispisa Andrić je upisao Geteovu misao: Hroniku pišu samo oni kojima je stalo do sadašnjice...

Ljudski zverinjak, a svet je pun gada, i krštenog i nekrštenog, aktualizuje opasku onog cinika koji je rekao da što više upoznaje ljude, sve više ceni zveri.

* Da li savremena srpska poezija, proza, umetnost i kultura uopšte, potvrđuju reči Novice Petkovića i pokazuju svetu da „Kosovo nije ma kakav, nego početni prostor naše kulture“?

- Glasna većina onih koji danas pišu prozu, pa i poeziju, na njima omraženom „džiberskom“ Vukovom i vukovskom jeziku, jer nemaju na kojem drugom, najradije bi da se Kosovo ne pominje, da se iz pamćenja izbriše, a sa Kosovom i narodna epska i lirska poezija, Njegoš i Andrić. Da se sa tom srpskom vertikalom, najzad i definitivno u Hagu završi, ne bi li tako, i na početku i na kraju bila samo njihova reč. Ne biva. Srpska književnost je moćan okean smisla, a njihove reči, izgleda, ne umeju da plivaju. Da će se što tako dogoditi, upozoravao je, i od toga zebao, znalac Novica Petković.