PARIZ
OD STALNOG DOPISNIKA

KAD na prelazu između sadašnjeg u večno vreme prhne malo zlatnog praha nad njenom glavom, diva srpskog slikarstva Ljubinka Jovanović Mihailović, podstaknuta inspiracijom, pohrli iz dnevnog boravka ka strmim merdevinama, pa se hitro uspne u svoj atelje na pariskoj mansardi. Zadivljujući postupak odvija se po nekoliko puta, svakodnevno. Za umetnost nema prepreka. Svakom mlađem ovaj strmoglavi put do vrha krajnje je neizvestan.

- Samo kad radim ne mislim ni na šta drugo. U slikanju je moj spas - kaže za „Novosti“ lucidna Ljubinka, u punom stvaralačkom preispitivanju, u devedesetoj godini života.

Nanizali se ovih dana jubileji, srećne i bolne godišnjice, razlozi za ushićenje, setu i prisećanje. Devedeseti rođendan, šezdeseta godišnjica rada i boravka u Parizu, pa godinu dana otkako je otišao njen Bata, s kojim je decenijama delila tvrdu, ali slatku koru slikarske i životne sudbine.

- Sahranili smo ga 2. maja, baš na moj rođendan. Ništa u životu nije slučajno. I taj dan više nikada neće biti moj rođendan, nego dan njegove sahrane.

VEČNI PARISKI TRAG LjUBINKA Jovanović želi da njene i Batine slike nastave da postoje tamo gde su oni proživeli svoj slikarski i životni vek, u Beogradu i Parizu.
- Pre nekoliko godina posetio nas je direktor Muzeja grada Beograda i ponudio meni i Bati prostorije, za stalnu postavku. Onda je to sve najednom stalo. Ne znam šta se dešava. A, volela bih da znam. Dala bih im slike. Mojih slika ima u Narodnom muzeju u Beogradu, i njima bih još neke zaveštala.
Mnogo priče do sada se vodilo i oko legata Bate Mihailovića.
- Govorilo se da će dobiti legat u Pančevu. Slike koje su bile na izložbi u Kulturnom centru u Parizu su popisane za Muzej grada Beograda. Batini naslednici su preuzeli njegove slike iz Beograda i one koje su bile u njegovom ateljeu u Parizu. Ne znam šta će s njima biti. Ali, ove, preostale, kod mene, čuvam, da ostanu ovde. Znate li šta znači 60 godina života u Parizu? Ovaj grad ne može da ostane bez njegovog traga.

Na peronu železničke stanice, pomešali se mirisi starih pragova, beogradskog maja, i od neizvesnosti oznojenih dlanova. U koferima slikarska nada čvrsto uvezana kanapom. Jeza zbog odlaska, nestrpljenje, ide se u susret novom početku. Bilo je to pre tačno 60 godina.

- Krenuli smo s Petrom Omčikusom i Kosom Bokšan istog dana. Usput smo se razdvojili, po različitim vozovima, a u Parizu se ponovo spojili i ostali nerazdvojni. Stalno se govorilo da samo Bata i ja, u Pariz, navodno, došli 14. jula 1952. godine. Preturam, međutim, ovih dana po prošlosti, sređujem račune s proteklim vremenom i pronađem stari, dragoceni blokčić s crtežima i mojim sitnim, malim stvarima, od kojeg se tada nisam razdvajala. I, otkrijem neke druge datume.

U njemu: 7. maj, Venecija; 8. maj, Milano.

- U Veneciji smo samo bacili pogled na crkvu Svegog Marka i otišli. Bata je u Milanu u 7 sati ujutro tražio od čuvara da nam otvori muzej, da vidimo izložbu Van Gogovih slika. Valjda smo mu bili simpatični, pa nas je pustio.

U Parizu su bili iste večeri.

- Bio je okićen za Dan pobede. Ostala mi je urezana u sećanju ogromna francuska zastava koja se vijorila kroz ceo luk Trijumfalne kapije.

Prvi pariski kroki: Notr--Dam. Počeli su ni od čega, na kraju stavili Pariz na dlan.

- Šezdeset godina! Bože dragi, proletelo je kao u trenu. Opet, s druge strane, šta se sve dešavalo... Bilo je i lepo, i komplikovano, ali je najvažnije da smo Bata i ja bili i ostali isti svet. Na kraju, kad se sve stiša, ostanu beskrajna sećanja i neke silne fotografije.

Živeli su od umetnosti i za umetnost, borili se, bodrili, krotili vreme. Ispisali, tako, deo istorije srpskog i pariskog slikarstva. Poslednjih godinu dana, Ljubinka Jovanović pokušava da se navikne na Pariz bez Bate Mihailovića.

- Dolaze mi prijatelji. Kad ostaneš sam, postaješ besmislen. Stalno je neko tu. Čovek kroz prijatelje otkriva da postoji. Dođu, odu, pa dođu neki drugi. Ostanu kratko, ostave me da radim.

Čitav smisao postojanja Ljubinka Jovanović je pronašla u prijateljima i slikarstvu.

- Kad nisam u ateljeu, onda sam u groznom stanju. Kad slikam, to je druga stvar. Tad sam odgovorna, odlazim iz realnosti. U ateljeu osećam da moram nešto da uradim, da je to moj posao. Tad jedino ne mislim na svoje stanje. Izlaz nalazim u slikanju.

Sva tajna krije se na vrhu merdevina, pod krovom, u sudaru s pariskim nebom.

- Nikoga ne puštam unutra! Ništa ne sme da se pomeri. Za nedovršenu sliku, svaki trenutak je najgori.

Živi za sliku i prijatelje, pa nam, ipak, dozvoljava da zavirimo. Jubilej nije mala stvar. Ostajemo.

- U naročitoj sam fazi. Popravljam platna koja sam ranije započela. Da bih sebe naterala da radim, povadila sam sve slike kojima nisam zadovoljna. Lepim zlato, prelepljujem, uzmem veliku četku, sve premažem, pa ispočetka. Jedno vučem za rep, drugo za uši. Stalno mi nešto smeta. Ne može ni da se igra, ni da se slika po narudžbini. Ali ne mogu da ostavim slike u gaćama. A ne znam da li sam popravila ili pokvarila. Sve je u neredu, ni tamo, ni ovamo. Nije to slikanje. Čovek slika kad je inspirisan. Ne možeš, kad nisi u formi. Treba mi koncentracija, sporo radim. Moram nedelju dana da budem sama, da bih se koncentrisala. Više ležim nego što slikam. Gledam, i onda zadremam među platnima, u svom svetu.

U „rekonstrukciji“ desetak slika. Tu je i jedan „načeti“ Pariz.

- Stalno ga menjam. Mnogo sam više slikala Njujork. On je dramatičan, a Pariz, nekako, stabilan. Tu je, takav, kakav je. Kod mene, nije konkretan. To su moje pariske impresije.

Među slikama u nastajanju, dve imaju počasno mesto: portreti, životnog saputnika Bate Mihailovića i brata, Miroslava Jovanovića. Savršenost slike jednog o drugome nikada neće dostići.

- Započela sam ih pre nekoliko godina i - ne ide. Stalno dodajem i skidam. Sklonim, pa ne gledam mesec dana. I, samo se sekiram. A prijatelje naslikam kao od šale.

Na platnu, Bata, onakakv kakav je bio. Njegova poza, ruka, prkos, karakter. Uzdigao se nad slikom i svetom.

SVI NA JEDNOJ SLICI SEĆAM se, kao juče da je bilo: dolazi jednog dana kod nas Tabuči, japanski slikar, naš veliki prijatelj. Bilo nas je šestoro-sedmoro, sve slikari, tek smo počinjali u Parizu. Podelio je platno na jednake delove, i svi smo nešto naslikali. Ne znam gde je ta slika danas, toliko bih volela da je nađem.

- Dobijem ga, pa ga izgubim. Velika glava, malo telo. Stopio se sa pozadinom. Htela sam da ga predstavim okruženog slikama. Nikada se nije desilo da on nešto ne radi. Molila sam ga da mi nešto nacrta, sa strane, da to bude naša slika. Nije hteo ni da čuje. Kaže, da mi „ne kvari“ sliku. Pokušavam sad da napravim njegovo „oko“ i manastire, ali ne vredi. Bata to napravi odjedanput. A ja sam uvek radila duže.

Za povratak u atelje, Ljubinka ima da zahvali - anđelima.

- Ne umem da kupujem poklone, pa prijateljima, kad dobiju prinove u porodici, odavno, već godinama, naslikam Belog anđela čuvara. Posle Batine smrti rodilo se nekoliko beba. Smogla sam snage, ušla u atelje i - ostala.

Anđeli čuvaju i Ljubinku. Godinama već prkosi bolesti. Slikanjem se sveti redovnim terapijama. Alarm koji nosi oko vrata još nije upotrebila.

- S nestrpljenjem čekam ono što mora da se dogodi. Ostaje mi još samo da rešim pitanje Batinog i mog legata. U devedesetoj, već mi je potrebno da legnem, da se odmorim. Bata je otišao dostojanstveno. U našim godinama, to je toliko banalno, i normalno. Ne želim nikome da budem na teretu.