FESTIVAL dokumentarnog i kratkometražnog filma doveo je u Beograd Pjera Žalicu, reditelja iz najbolje "garniture" sarajevskih filmskih i pozorišnih stvaralaca, koji je stigao kao član međunarodnog žirija.

- Ovo mi je prvi festival kratkog metra posle rata, a ostala su mi sećanja kada sam kao dosta "naložen" klinac na film, u studentskim okolnostima, dolazio da gledam dokumentarce - spavao sam kod prijatelja, snalazio se, što je, naravno, imalo šarma - kaže Žalica.

* Poslednje što je naša publika mogla da vidi sa vašim potpisom je priča o "Plavom orkestru" i velikoj Jugoslaviji, za koju ste izjavili da ima politički angažman?

- Saša Lošić i ja želeli smo da govorimo o vremenu naše mladosti. Na neki način, hteli smo da amnestiramo jednu nevinu generaciju. Mislim da je naša generacija - ona koja se rodila u SFRJ, odrasla na rokenrolu, a danas živi u raznim državama - nevina u onome što se dogodilo. Imamo pravo na sećanje, iako nam je u jednom trenutku i sećanje postalo politički stav. Čak su nam prikrpili termin jugonostalgičar, koji je besmislen - ne znam šta bi moglo biti loše u sećanju, čak i politički, mada mi o jugoslovenstvu nismo govorili u tom smislu. A ne znam zašto neko ne bi mogao imati i takvu platformu, pored svih užasnih kojima smo okruženi.

* Da li sada ima Jugoslovena, šta se dogodilo sa njima, gde su danas?

- Mislim da su to oni normalni, otvoreni ljudi - nijednog prijatelja nisam izgubio tokom ovih strašnih događaja, ni u jednog se nisam razočarao. Neki su, nažalost, poginuli, neki su bili u Beogradu, Zagrebu, u Australiji... Nekad smo i grešili, naravno, ali je u takvim događajima moguće i malo izgubiti dioptriju. Niko se, međutim, od mojih prijatelja nije izgubio u toj meri da je sada manje čovek. Ne znam kako se danas zovu Jugosloveni, ali mislim da ima dovoljno dobrih ljudi na ovim prostorima da možemo lepo živeti. Samo kad bi nas političari, i domaći i strani, pustili malo na miru, da se ljudi mogu fokusirati na ono od čega se živi i zbog čega se živi. Živi se od ekonomije, a živi se radi prijatelja, onih koje volimo i koji nas vole.

"OSTALI" NA POPISU - NA popisima stanovništa nekako sam uvek bio "ostali". U vreme kad sam se mogao prvi put popisivati, nije bilo primereno izjasniti se kao Jugosloven, tako da sam tada ušao u "ostale". Kad je u Sarajevu organizovan drugi popis, praktično je počinjao i rat, i ne verujuem da sam tada, kao "ostali", uopšte i prebrojan. Sada živim u državi koja se zove Bosna i Hercegovina, gde se ne možete popisati kao Bosanac - možete biti Hrvat, Srbin ili Bošnjak. Meni, bez obzira na etničko i nacionalno poreklo, neki moj etički damar ne da da napišem bilo šta od toga. I danas sam među "ostalima".

* Nedavno je kod nas reprizirana vaša tragikomedija "Gori vatra", koja ima optimističku poruku - da se ljudi posle svega ipak mogu pomiriti?

- Ta priča optužuje svakog čoveka koji je isključiv. Ali, nažalost, nismo tu mnogo različiti od drugih naroda u svetu. Lako je zavesti masu, pogotovu tako snažnim dimnim zavesama, kao što su etničko poreklo, religija, istorija, mitovi. Moje ratno iskustvo u Sarajevu vrlo je komplikovano, ali znam da je ljudska solidarnost bila snažno izražena. Tog perioda se sećam, kad uspem da isključim užase, kao topline naših saživota, kao da smo svi živeli jedan život, što nikada ranije nisam osetio. To, očigledno, nije dovoljno. Ljudi na ovim prostorima nisu loši, ali su imali loše vođe, a ta pozicija vođe i politike, toliko je snažna da i mimo volje većine može napraviti tragične stvari. Ratovi koji su se dogodili bili su mimo volje većine ljudi.

* Više od dva meseca u Srbiji i u Bosni trajala je polemika koju je otvorio jedan film, rasprava o "Zemlji krvi i meda" Anđeline Džoli?

- I ovi koji se potpuno neobjektivno raduju zbog svega što se događalo oko tog filma, i ovi koji su užasno uznemireni i strašno se ljute, razloge za to traže van samog filma. A problemi se pre mogu naći unutar filma, koji je sa svih strana, i na svačiju štetu, samo zloupotrebljen. Tema kojom se bavi Anđelina Džoli za mene lično je prevelika. Jer, kad se pomenu majke koje su izgubile decu u ratu, žene koje su silovane, to je tolika tragedija da bih imao strašnu tremu i pitao se da li sam sposoban da na nju odgovorim. Pravo pitanje bi trebalo da bude da li je ovo što je snimila Anđelina Džoli film kakav zaslužuje ovakva tragedija.


VREME ZA POMIRENJE

* ŠTA bi danas moglo da pomiri ljude?

- Čini mi se da su, u čitavoj halabuci oko filma Anđeline Džoli, potpuno ispolitiziranoj, svi zaboravili na ono suštinsko - tragediju silovanih žena u ratu. A ona je toliko velika i strašna da je apsolutno neukusno zanimati se za njihova imena i prezimena i njihovo nacionalno poreklo. Svaka žena koja je samo prošla kroz rat, a kamoli još bila silovana, prosto je junak. Znam da je neka zemlja, možda Avganistan, sve silovane žene u ratu proglasila narodnim herojima. Mislim da je to stvar koju bismo mi na ovim prostorima trebalo da uradimo.