ŽIVEO sam. I naživeo se. Neko bi rekao: dobro je! Ostavio si mnogo iza sebe. Među koricama tvog dnevnika, zaista, pola je veka. Ja kažem: Ne! Tu je život za pola milenijuma. Mog i tuđeg života.

Žarko Petrović, muzikolog, književnik i kompozitor, zaista, živi život i stvara dostojno za Ginisa. Nema danas kompozitora u Evropi koji je toliko komponovao. U uspomenama i beleškama, svedocima našeg trajanja i traganja, utisnuo je najlepše pesme. Stare srpske. Patriotske, vojničke. I ljubavne. Četrdeset diskova - podatak je kojim samo on može da se pohvali.

Zaboravljene je otimao od zaborava. Udahnuo im oblik i boju. Radost i tugu. Ponos i prkos.

- Upravo sam završio jednu lepu zbirku o plemenitim damama naše umetnosti i istorije - kaže nam Petrović.

KAD SU CVETALE TIKVE KOMPONOVAO je za predstavu “Kad su cvetale tikve”, Dragoslava Mihailovića. Doživeo je da mu Kardelj na predstavi kaže: “Ovo je, druže, traktat o staljinizmu, više od tri četvrtine su ruske melodije”. Nije vredelo izgovaranje, jer se iz fona, uporedo sa porukom: “Ovo je balada o Ljubi šampionu, koji je voleo Rusiju i slušao radio”, u pozadini čulo - “Gavarit Maskva”.

- Tu su mesto našle: Jelena Anžujska, kneginja Milica, kraljica Marija (Karađorđević)... Ali, i Olga Spiridonović, Mira Stupica, Olivera Marković, Rada Đuričin... Plemenite dame koje su, na svoj način, u naše trajanje utisnule duboke tragove. Zajedničko im je, kao što naslućujete, plemenitost. A to je najuzvišenija ljudska vrlina. Ona me je oduvek zaokupljala i odavno sam mislio kako moram da ih na jednom mestu, po plemenitosti, okupim. Uspeo sam. I srećan sam.

Knjiga se zove “Cvetovi i ruže života”. Iza ovog, poslednjeg, ostvarenja Žarka Petrovića, književnika, muzikologa i kompozitora pet je decenija i koju godinu više plodnog stvaralaštva. Pa ga, zato, pitamo za godine (rođen je 1932. u Užicu), a on erski, mudro, odgovara:

- Imam puno godina, a držim se dobro. Neke dame mi čak kažu da dobro i izgledam - smeje se, okružen svojim životnim podvizima i priznanjima.

Posebno je ponosan na najlepše srpske kompozicije - “Solunske pesme”, ali i na onu čuvenu “Sve moje jeseni su tužne”. Solunske se zaboravljaju. Jesen i tuga nas prati. A odavno ni Žarka nije bilo u medijima.

- Može neko i da kaže da se solunske zaboravljaju, ali se one vraćaju kad nam je kakva muka. Kad nam se zaljulja. Kad smo u tesnacu - eto njih. U punoj snazi. Grme.

NISU HTELI SRPSKO KADA je Petrović sedamdesetih napravio svoje “Solunske pesme” u Srbiji nisu hteli da mu ih objave, pa se obratio zagrebačkom “Jugotonu”. - Zgrnuo je “Jugoton” ogromne pare štampajući te moje kompozicije. Tako nam je bilo. Samo da nam tako više ne bude - kaže Petrović i dodaje da nikada neće prežaliti što nije bio kompozitor pesme: “Oj, Moravo”. Govori da je to, kako on smatra, najlepša srpska pesma.

Reč je o delu Žarka Petrovića pred kojim se skida kapa. “Tamo daleko - pesme” - knjiga je u kojoj su sabrane 103 pesme o podvigu srpske vojske koja se iz pepela digla i vratila slavu Srbiji. Tu su i note koje prate tekst svake pesme. I esej o svakoj - od onih, poput: “Zar da umrem kad mi vreme nije”, “Čika Pera jaše konja bela”, “Kreće se lađa francuska”...

- Najviše sam radio na mansardi mog nekadašnjeg Dorćola - kaže nam. - Tu se, uz klavir, okupljala beogradska pevačka i glumačka elita. Na toj mansardi: klavir i ja u rukavicama. Toliko je bilo hladno, nikada čestito nisam mogao da ugrejem tih nekoliko kvadrata. Ali se, uprkos hladnoći, pevalo, stvaralo, smejalo.

Sa mansarde na Dorćolu Žarko se preselio u soliter kod beogradske Kalenić pijace. I ovde, oko njega, opet klavir, zlatne ploče, ikone iz kosmetskih manastira. I Povelja Hilandara.

- Odavno je gotov ciklus kompozicija o ovoj srpskoj svetinji. Kao i kompozicija o knezu Lazaru. Dok su nastajale te kompozicije u meni je treperila nada: istorija jeste bila prema nama surova, ali nas pravda nikad sasvim nije napustila.