ČESTO mi dođe da kažem: umorio sam se od pisanja i čitanja, dosta mi je više Danilova, ne podnosim tog tipa, ide mi na nerve, hoću da budem neko drugi. Najispunjeniji sam na Bajlonijevoj pijaci. Volim da osluškujem hranljive, ukusne rečenice koje ljudi oko mene izgovaraju. Bajlonijeva pijaca je kazan koji se preliva, Dionisovo pozorište, mesto svekolikog kostimiranja gde vladaju posebni zakoni i regule, scena sa mnogo naturščika koji savršeno igraju sami sebe. Ovde se može uživati u nepredvidivostima vidljivog sveta, jer, ovde sve vri u nekakvoj slepoj uzbunjenosti, sve navire kao iz nepresušnog zdenca.

Priča ovako za „Novosti“ pesnik Dragan Jovanović Danilov, ovogodišnji dobitnik Disove nagrade za životno pesničko delo, koje dodeljuje Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ iz Čačka, u okviru manifestacije „Disovo proleće“.

* Žiri je ocenio da je vaša poezija svojom svetlom simbolikom, prepoznata kao antipod preovlađujućim tonovima srpske pesničke tradicije.

- Ta ocena se, pre svega, odnosi na moju knjigu „Kuća Bahove muzike“ koja je, hteo ja to ili ne, promenila neka pravila. Tu sam ja utopijski hedonista, glorifikator radosti života, a upravo u to vreme kada sam radio na knjizi, bio sam očajan i užasno se loše osećao. Ali, taj očaj u vremenu istorijske šizofrenije u Srbiji, pretvorio sam u žudnju za radošću. Pokušao sam da izrazim cvetanje bića, nešto što pulsira i zagreva. Ima u toj knjizi puno Afrike i napasti barokne ostrašćenosti. „Kuća Bahove muzike“ je knjiga moje pesničke nezrelosti, veliki pesnički striptiz, neka vrsta balkanskog fada koji je potpuno razbio lažne hermetičare.

SIJA POPUT ZVEZDE * Ima li Dis važno mesto na vašoj pesničkoj top-listi?
- Dis je za mene halucinacija o drevnom potopu, o nedoglednim vodenim provalijama koje gutaju ljude i svetove koji kasnije iz dubina ponovo izranjaju. Dis je lep, sija poput zvezde.

* A za šta se, danas, kao pesnik, radije odlučujete: za poverenje u čoveka, svet ili za razočaranje?

- Sada sam daleko od estetike iz svoje mladosti. Moje pesme sada imaju više rezonancu prema aktualnom, životnom realitetu. Sada mi je najvažnija telesna stvarnost pesme. Naprosto, pišem ono što živim i sanjam. Malo toga izmišljam. Kao i slikari iz dobrih starih vremena slikam po modelima koje je izmislio Svemogući. Zanimaju me podrumi, bunari, golubarnici, gavrani, mačke iz predgrađa... Oduvek me privlačilo da otkrijem metafizičku dubinu i dramski konflikt u običnim zbivanjima.

* Pišete li poeziju lako i brzo ili pesme prolaze kroz razne verzije?

- Živim u neprekidnoj, izgarajućoj groznici pisanja i čitanja. Uvek pravim više verzija i odabiram najbolju. Pišem penkalom, volim osećaj kad se mastilo suši posle svake napisane rečenice. Pisanje poezije je rukotvorno delo, kao, recimo, kad se tka. Onda tekst prekucavam na pisaćoj mašini što je za mene uzbudljiv, erotičan proces. Čarls Bukovski to poredi sa štektanjem mitraljeza.

* Slažete li se da u našem dobu filmska umetnost zadovoljava sve čovekove potrebe za poetskim slikama i značenjima?

- Vizuelni svet je za mene jedan neiscrpni, božanstveni rečnik. Moj cilj je da tu nevidljivu dramaturgiju prizor iz svakidašnjice poetski uobličim i pokažem njihovu skrivenu draž. Zato nije slučajno da me i danas uzbuđuju filmovi Roberta Roselinija, Vitorija de Sike, Lukina Viskontija. Oni predočavaju postojanje malih ljudi iz predgrađa i gradova, fiksiraju obične prizore iza kojih naslućujemo dubine i složenosti jednog vremena i načina na koji se to vreme odražavalo na njihove živote. Moje pesme su, pak, sačinjene od slika-kadrova snimljenih u stvarnim beogradskim prostorima, i oživljene jednim imanentno poetskim vizuelnim dinamizmom. Kod mene je prizor gotovo slikarski komponovan. Ali, ja danas ne volim da gledam filmove, dosadni su mi. Pozorište je neuporedivo uzbudljivije i bliže poeziji. Tu glumcu kuca srce i on igra samo za tebe. Pa, ako je život san, onda je pozorište, kao i poezija, san u snu.