Preminuo Živan Saramandić

VELIKA pevačka zvezda, dugogodišnji prvak Opere Narodnog pozorišta u Beogradu i po reakcijama publike jedan od najomiljenijih operskih umetnika Živan Saramandić u ponedeljak je iznenada zauvek napustio scenu - životnu i pozorišnu, na kojoj je ostavio neizbrisiv trag.
Sedamdesettrogodišnji pevač ni u ovim, “ozbiljnim” godinama nije štedeo ni sebe ni moćni glas, već je nemilice “rasipao” svoj veliki dar, pripremajući se da u subotu opet “zagrmi” kao Veliki inkvizitor u obnovljenom “Don Karlosu”.

Prvak Opere Ivan Tomašev, koji je tokom godina postao dostojna zamena Saramandiću na operskoj sceni nacionalnog teatra, duboko je potresen odlaskom kolege koji mu je oduvek bio veliki uzor - i koji je, baš kao i Tomašev, za životnu saputnicu izabrao - koleginicu. Ovaj bas otkriva da ga je, sa puta ka sticanju diplome mašinskog inženjera, “odvratio” i ka svetu operske umetnosti “preusmerio” upravo jedan Saramandićev televizijski nastup, čija su ga harizma i glas naprečac osvojili.
- Svi u pozorištu duboko smo ožalošćeni; ovo je veliki gubitak za našu operu i klasičnu muziku uopšte - veli Tomašev. - Do juče smo Živan i ja razgovarali, sarađivali i pevali zajedno, pripremajući se za premijernu obnovu opere “Don Karlos” u kojoj smo imali zajednički duet. Bio je to pravi vokalni duel na sceni, a Saramandić je i u poznoj životnoj dobi posedovao izvanrednu vokalnu snagu.

Dugo smo se nadali da ćemo na repertoar vratiti “Borisa Godunova” koji bi predstavljao pravu priliku za “natpevavanje” tri basa. Nažalost, sada smo svi ostali uskraćeni za Živanove nastupe koji su bili na svetskom nivou.
Primadona Radmila Smiljanić, koja je zajedno sa Saramandićem primljena u ansambl Opere i decenijama drugovala sa njim, seća ga se kao “velikog mede” još većeg srca, nesavladive ljudine koji nije slušao ničije savete (čak ni supruge Milke, koju je obožavao) već je živeo život punim plućima.
- Živan je svakako mogao još mnogo da da i još da živi, ali on je sabio taj život u ovo dosad, “loveći ga velikom kašikom” pa dokle ide nek ide... - ganuto priča Radmila. Mnogo smo nastupali zajedno, a posebno mi je u sećanju predstava “Porgi i Bes” u kojoj je Porgi bio veliki Miroslav Čangalović (koji je Živana video kao svog naslednika), dok je Živan pevao drugu, ali vrlo značajnu ulogu. Prvi put su tada odigrane smelije scene u beogradskoj Operi; ono što je danas publici “kao dobar dan” tada je predstavljalo jeres. Živan i ja morali smo da se tamo nešto muvamo iza grmlja i “volimo” po sceni, namučila sam se, ali sve smo to drugarski prevazišli, baš zahvaljujući njegovoj ljudskoj i umetničkoj veličini i velikoj širini duše.

I Breda Kalef Simonović opisuje Živana kao izuzetnog, divnog kolegu i neizmerno dragog čoveka, gotovo do asketizma posvećenog umetnosti.
- Deo te “srednje” generacije Beogradske opere se sada otkinuo i nestao. Međutim, Živan je i zaslužio da ode ovako kraljevski, i ne znajući da je otišao, pevajući do poslednjeg trenutka i radeći ono što najviše voli. A ništa nije voleo više od opere i svoje Milke.

NAŠ ŠALJAPIN
OD kada je kao Kralj Egipta u “Aidi” 1966. debitovao u Operi Narodnog pozorišta, gde je u stalni angažman primljen 1968. sa ulogom Rajmonda u “Lučiji od Lamermura”, Saramandić je briljirao u gotovo svim značajnim rolama basovskog faha: u operama “Knez Igor”, “Ivan Susanjin”, “Moć sudbine”, “Faust”, “Nabuko”, ”Seviljski berberin”, “Boris Godunov” , “Knez od Zete”, “Ernani” , “Don Kihot”, “Don Karlos, “Porgi i Bes”, “Evgenije Onjegin”... Nastupao je na najznačajnijim operskim scenama sveta, poput Boljšog teatra i Karnegi Hola, a bio je vrsni interpretator ruskih narodnih pesama iz repertoara Šaljapina.