ODMAH nakon saradnje sa Ridlijem Skotom u velikom projektu “Stubovi zemlje”, našeg filmskog scenografa Miljena Kreku Kljakovića angažovao je Mađid Mađidi, prvi iranski reditelj koji je nominovan za Oskara (1977, za film “Deca neba”), dobitnik najvećih nagrada na svetskim festivalima od Montreala do Kana. Među značajnim priznanjima koje Mađidi ima za doprinos filmskoj umetnosti nalazi se i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, koji mu je uručen u Beogradu 2004, kada je primio i nagradu festivala na Paliću.

Za svoj novi projekat, slavni iranski reditelj okupio je najprofesionalniju ekipu holivudske i evropske A produkcije - pored Kljakovića tu su trostruki oskarovac, kamerman Vitorio Storaro, oskarovac, kostimograf Majkl O’Konor, oskarovac za specijalne efekte Skot Anderson... Film se snima u pustinji pored Teherana, a Kljaković je od avgusta prošle godine sagradio najveći filmski grad na svetu - dekor Meke iz šestog veka sa prelepim fasadama i enterijerima, koji se prostire na površini od 10.000 kvadratnih metara!

U ekskluzivnom razgovoru za “Novosti”, jedan od naših najznačajnijih stvaralaca, umetnik koji se danas rangira u ličnosti svetskog filma, govori o novom poduhvatu, saradnji sa oskarovcima, izazovima profesije...

* Kako dolazi do saradnje sa rediteljima i producentima svetske reputacije sa kojima vi radite, kao što je i Mađid Mađidi, sa kojim trenutno sarađujete?

- Reditelji i sineasti uopšte, vrlo često ozbiljno prate zbivanja i dešavanja u svetu filma, i iz njih crpe informacije, na različite načine, i u različite svrhe. Recimo, reditelju Mađidu Mađidiju postavio sam slično pitanje - zašto baš ja? Odgovor je bio kratak - senzibilitet, autentičnost dekora, i moje veliko iskustvo. Moram priznati da je njegov poziv i za mene bio iznenađenje, jer film govori o Muhamedu i njegovom životu u Meki u 6. i 7. veku, temi koja je verovatno mnogo bliža nekom od scenografa sa tih prostora, nego meni. Ali, takav poziv kao što je Mađidijev, i izazov rada na velikom projektu kao što je ovaj film, nisam hteo, niti želeo da propustim.

* Film je najavljen kao jedan od najskupljih projekata van američkog tržišta?

- I za holivudske i za evropske uslove, zaista je impozantno veliki, o budžetu bolje i da ne govorimo. Nijedan istorijski spektakl, pa ni ovaj, ne može da se snimi ako već u pristupu poslu imate na umu improvizaciju i neadekvatan budžet. Takvi filmovi dugo se pripremaju, još duže snimaju, a uključeni su najbolji profesionalci sa svih strana sveta, što još dosta opterećuje finansijski momenat, pa je zbog toga cena za realizaciju filma mnogo veća od uobičajene.

ŽIVOT PROROKA * Trilogija reditelja Mađida Mađidija biće i prvi film uopšte u svetskoj kinematografiji koji se tematski bavi Muhamedom. Šta fokusira - život proroka ili islamsku religiju? - Da, mislim da je ovo jedini film koji obrađuje tematiku Muhamedovog života, sve do njegovog odlaska iz Meke u Medinu 622. godine. Jedini pokušaj sa sličnom temom napravljen je 1977, sa filmom “Messenger of God” režisera Mustafe Akada sa Entonijem Kvinom. Prvi deo Mađidijeve trilogije obrađuje period Muhamedovog rođenja i odrastanja, kada je kao pedesetogodišnjak napustio Meku i preselio se u Medinu. To je priča koja u naznakama govori o stvaranju nove religije, ali dubinski ne obrađuje tu temu.

* Koliko je za vašu karijeru ovo značajan projekat, s obzirom da je i scenografija najavljena kao najveća i najskuplja koju ste do sada radili?

- I sam sam bio iznenađen veličinom ovog dekora, a i kvalitetom urađenog posla. Na moju sreću, on će ostati u životu duže vreme, jer je predviđeno da se u njemu snimi trilogija o Muhamedovom životu, tako da će se uz korekcije i dogradnje još i proširiti. A svaki dekor koji sam do sada izveo i uradio, značajan je za karijeru koju godinama gradim. Jer, u tom kreativnom poslu, najvažnije je da dekor bude u funkciji filma, da zadovoljava vizuelne estetske kriterijume koji doprinose njegovom likovnom kvalitetu. Takvim uspesima uvek se radujem.

* Da li postoje neki pisani tragovi kojima ste se rukovodili podižući Meku?

- Koliko god da sam priželjkivao ovakav posao, toliko mi je teško palo kada sam shvatio da tragovi o arhitekturi Meke i Medine iz tog perioda postoje samo u naznakama. Ali, lepota scenografskog posla jeste u tome što u takvim situacijama pokušavate na sve moguće načine da ipak dođete do pravog rešenja, kako bi odgonetnuli i zadovoljili neke osnovne istorijske pretpostavke. U takvim momentima često sam se osećao kao profesionalni istraživač, istoričar, pa ako hoćete i arheolog koji pokušava da otkrije istorijsku istinu, kako bi stvorio i približio gledaocu što bolju sliku tih davnih, prohujalih vremena. Rezultat svega toga je impozantan dekor Meke i Medine, vrlo uzbudljiv, i vrlo realan.

* Na prostoru od tri kvadratna kilometra, započeli ste i podizanje dekora za Medinu. U čemu će biti razlika između ova dva grada?


- Već na samom početku priprema za film znao sam da koncepciju moram da napravim na razlici između Meke i Medine, kako ne bi došlo do zabune, ukoliko su arhitektonski ovi gradovi slični jedan drugom. Zato je Meka koncipirana kao grad sa nešto višim kućama, oštrijih linija bez lukova, i bojena je toplim tonovima koji su prisutni u okruženju u kome je i nastala. Medina je arhitektonski pravljena nešto niža, sa dosta lučnih površina u hladnim, belim tonovima, i dosta palmi i zelenila. Taj veliki set Medine još je u izgradnji, i njegov nastavak očekujem s prvim danima proleća kada ćemo dekor za ovaj film, nadam se, privesti kraju.

* Da li je, s obzirom na političku situaciju, ipak rizično boraviti u Iranu, a pogotovu raditi u toj zemlji - kako su stigli toliki stranci, sa tolikom opremom za film?

- Iran je velika zemlja, sa velikom kulturnom baštinom. Deo te kulture, što prvo osetite, duboko je usađen u narod - to je zemlja mirnih, spokojnih, dobroćudnih ljudi, i osećanje te prirodne blagosti koju iskonski nose u sebi, svakome može da ulije osećanje sigurnosti i poverenja. Divno je raditi u takvoj sredini, jer se nijednog trenutka ne osećate ugroženim, a još manje kao stranac.

* Savremena iranska kinematografija danas je jedna od vodećih u svetu, dala je slavne reditelje poput Panahija, Kjarostamija, Mahmalbafa, Aminija... Filmove ovih autora prate visoki politički i filozofski nacionalni tonovi, ali ih kao svoje priče ipak prepoznaje publika širom sveta. U čemu je fenomen iranskog filma?

- U Iranu se godišnje snimi oko sto dugometražnih filmova. To nisu visokobudžetni, profitabilni akcioni filmovi, nego mala, autorska ostvarenja koja obrađuju teme od univerzalnog značaja - društvene, porodične, političke, intimne... To su male, iskrene priče bogate iranskom kulturnom tradicijom, a takve priče lako dopiru do bilo kog gledaoca u svetu. Draž je u tome što su ispričane filmskim jezikom na jedan specifičan način - gotovo pesnički i filozofski, i u tome je njihova najveća uzbudljivost.

KLAUZULA U UGOVORU

* PO čemu je iranski narod neobičan u odnosu na Evropljane, šta je ono što mi teško razumemo?

- Zanimljivo je reći da je jedna od klauzula u mom ugovoru bila da ne smem da povisim ton u komunikaciji sa saradnicima. Zvuči čudno, ali to verovatno govori o načinu kojim se Iranci ophode jedni prema drugima. Verovali ili ne, za sve vreme boravka u toj zemlji, a to je godinu i po dana, nisam čuo da se neko posvađao ili povisio ton. Izvedite sami zaključak o razlici u mentalitetu između Evropljana i iranskog naroda.