MOJE detinjstvo je nalik na moje knjige. Ili tačnije: moje knjige su proizvod mog detinjstva. Rano sam ostao polusiroče: umro mi je otac kada sam imao samo tri meseca. Čim sam progledao, osećao sam se nekako nezaštićeno i, tako da kažem - bez ogrtača.

Ovo u razgovoru za “Novosti” kaže Radoslav Bratić (1948), jedan od retkih savremenih srpskih prozaista, čije su knjige dočekivane pohvalama kritičara i čitalaca, imale po više izdanja i sve odreda nagrađivane. Pre nekoliko dana dobio je još jedno priznanje, “Veljkovu golubicu” za ukupan opus.

* U nekoliko vaših knjiga događaji su i dati iz perspektive dečaka, koji ni kriv ni dužan, trpi mnoge nevolje...

- Svaki pisac, bar na početku bavljenja književnim radom, jeste veliko dete. A dete je nepotkupljivi svedok i sudija. Neko to posle priznaje, a neko zaboravi. Ali kada pisac progovori kroz dečja usta - onda znajte da je na pravom putu i da nema laži i prevare.

MNOGOBROJNE NAGRADE ZA debitantski roman “Smrt spasitelja” (1973) Radoslav Bratić je dobio nagradu lista “Mladost”, za “Sumnjivu biografiju” (1980) - “Isidoru Sekulić” a za zbirku pripovedaka “Slika bez oca” (1985) - “Andrićevu nagradu”. Knjiga pripovedaka “Strah od zvona” (1991) donela mu je tri nagrade - “Meša Selimović”, “Ćamil Sijarić” i nagradu lista “Borba”. Laureat je i priznanja “Lazar Vučković” kao i “Kočićeve nagrade”.

* “Prosveta” i “Filip Višnjić” u koprodukciji će uskoro objaviti vaša izabrana dela, što je uvek podsticaj za pogled unazad. Kako danas gledate na prve korake u književnosti?

- Prvi koraci u književnosti su uvek slični prvim koracima u životu: nesigurni su i spori. Ali čitanje knjiga iz školske biblioteke bila je prava i temeljna potpora i putokaz. Bila je to najznačajnija ustanova u mom detinjstvu.

* Većina vaših priča vezana je za zavičaj, Hercegovinu, ali ima i onih o svakodnevnom beogradskom životu. Šta je veće iskušenje?

- Iskušenje je svaka sredina ponaosob. Studijski dani u Beogradu su bili moje drugo rođenje... Treba pročitati moje priče i nadam se da je tamo sve jasno koliko je i kakvo iskušenje.

* Vaša proza često se oslanja na folklor i usmeno predanje. Šta za vas kao pisca znači taj svet mitskog i čudesnog?

- Svako ko želi da zađe u mitsko i mitološko naći će u folkloru mnogo slojevitog, ali i nejasnog. Bajkoviti govor je zavodljiv. Narodni običaju uvek udovoljavaju nekim čudovištima koliko i zaštitnicima. Za pisca je to važan prostor jer, hteo ili ne hteo, bez obzira na to o čemu govori - u arhetipskom su geni njegovih junaka. Doduše, izvori su se izgubili, važno je šta je do nas stiglo. A pisac nije mazohista da za apokrifnim beskonačno traga, jer čitalac može da ga prozre i da mu postane sve dosadno.

* Dramatične situacije, slike surove sredine date su u vašim delima kroz specifičan humor i ironiju, tako da čitalac ponekad ne zna da li da zaplače ili da se smeje.

- Ako pisac uspe da postigne stanje da čitalac ne zna da li da se smeje ili plače - to je vrh njegove poetike.

PODVALA ODRASLIH * POZNATA je vaša neobična izjava da niste voleli da čitate bajke. Zašto?
- Da, kao dete nisam voleo da čitam bajke. Znao sam da tako odrasli podvaljuju deci, želeći da isprave ovaj surovi svet i brojne nepravde koje su im naneli.

Humor je čitaocu najbolja terapija, ali i oružje ugroženih i nemoćnih. U našoj epskoj poeziji, Marko Kraljević je komičan lik. Trebalo je biti junak i vazal istovremeno. Sve se sa stanovišta vlasti može pobiti, preokrenuti i izmeniti, samo ne može živi narodni govor, koji kazuje sve što bi ona najčešće htela da sakrije. Naravno, u narodnoj mašti uvek ima izmišljotina i preterivanja, a kad sve to otpadne, ostaju činjenice koje često znaju da peku i žežu. Pripovedač u podneblju mojih junaka smeje ti se direktno u lice. I sebe izvrgava podsmehu da bi opravdao izvrgavanje ruglu drugih. I sam volim da se kikoćem taštini svojih junaka. Doduše, oni mi uzvraćaju na stotinu načina. Neka se niko ne zavarava da u mistici nema smeha. Kao prvo, svet je uvek mističan. A načina da pripovedač zađe u mistiku ima mnogo. Najbezbolnije je ako se ne uđe sa strahom, već sa osmehom. A to mogu samo najsmeliji. “Stvarnost mistike jeste vedrina”, kaže Hamvaš. Humor je za čitaoca zaštita od spoljnih sila kojih se plaši, način da se tragika prevaziđe.

* Kao dugogodišnji književni urednik, kako vidite današnju izdavačku scenu?

- Današnja izdavačka scena je ista kao država: propala je i u velikim nevoljama. Veliki izdavači su svi prodati, opljačkani i u ogromnim dugovima. Mali izdavači nekako plivaju sa bezbroj naslova, doduše bez lekture, korekture i bez dobrih prevodilaca. Sećam se vremena kada sam u BIGZ-u bio urednik “Sabranih dela” Slobodana Jovanovića. Priređivači su bili veoma ugledni: profesor Radovan Samardžić i profesor Žika Stojković. Devedesetih godina, kada smo počeli objavljivati “Sabrana dela” u 12 tomova, počeli su svakojaki napadi na BIGZ. Pucalo se iz svih oružja: boračke organizacije, partijski komiteti i moćni pojedinci. Mislio sam tada da će nas urednike sve pohapsiti i zatvoriti. Srećom, zahvaljujući jednom uglednom akademiku, to se ipak nije dogodilo.

Ovih dana bilo je prenošenje posmrtnih ostataka jednog od najumnijih Srba: pravnika, istoričara i književnika Slobodana Jovanovića. On je bio tvorac škole “beogradskog stila”, čak mu je i jedan De Gol poverio da mu rediguje Ustav. Jedva sam u štampi pročitao da će se ovaj događaj zbiti jedne subote. Otišao sam na Novo groblje, misleći da ću tamo zateći bar pedeset hiljada Beograđana. Bio sam veoma iznenađen i potresen kada sam video da ih ima jedva dve stotinr, sa svega nekoliko poznatih lica.

l Pre dve decenije, povodom nagrade “Meša Selimović”, izjavili ste da vas (to) vreme ni u čemu ne inspiriše, već onespokojava, gura u depresiju i tugu. Šta biste rekli za sadašnje doba?

- Ovo doba u kojem danas živimo, užurbano hita ka trećem svetskom ratu. Pogledajte šta se zbiva po Africi: ruše se režimi i državnici - uglavnom tamo gde ima nafte i drugih rudnih bogatstava. A sve to po scenariju velikih sila, ili tačnije, po scenariju najmoćnije sile sveta.

* Na jednom mestu zapisali ste: lepa reč leči, a ružna ubija. Kako objašnjavate što već duže vremena, ne samo kod nas, lepe reči (dela) uzmiču pred onim drugim?

Takvo je ustrojstvo sveta: ružnoća i zlo kuljaju na sve strane. Ona se na razne načine podstiče. Svet je ogrezao u nemoralu i korupciji. Danas je kod nas navažnije ko je u kojoj stranci. Osnovano je na stotine agencija, nezaposlenih radnika je na stotine hiljada a gladnih još više. Pljačkanje je najunosnije zanimanje, a izdajstvo i izdaja izgleda da su popularni program pojedinih partija.

* Imali ste prilike da se družite sa Pekićem i Kišom. Od ovih velikana moglo se mnogo toga naučiti?

- Kiš i Pekić su me malo pripustili u svoju blizinu. Mogu reći čak i da smo se družili. Da - imalo se šta od njih naučiti. Kišu sam uredio Sabrana dela u 14 tomova, a Pekiću sam uredio mnogo knjiga, a “Odmor od istorije” i priredio. Bili su sjajni ljudi u svakom pogledu. Oba su bila veoma duhoviti i načitani. Došli bi češće kod mene na večeru. To su bile prave male svečanosti. Kiš je bio živa enciklopedija. Moja majka Jovana se obična svrstavala na stranu onog koji je bio slabiji i nezaštićeniji po njenom mišljenju. Obično je to bio Borislav Pekić. Zbilja je bio veliki gospodin i šarmer.

* Čitaoci odavno čekaju na vašu novu knjigu...

- Odavno nisam baš dobar sa zdravljem, imam šećer. Zato mi pisanje polako ide. Spremam jednu knjigu priča, koju ću relativno brzo završiti. Radni naslov je “Oči moje majke”. Istorija ovog naslova ima svoju posebnu priču. U uvodu u knjigu stajaće kako je do njega došlo.