DEČACI se češljaju kao on, tinejdžerke se otimaju za karte da bi u bioskopu zauzele najbolja mesta za njegove filmove - tako su novine devedesetih pisale o Igoru Perviću, tada mladoj nadi jugoslovenskog glumišta.

Imao je samo sedam godina kada se prvi put pojavio na malom ekranu, u TV drami Mire Trailović „Porodični orkestar“, u kojoj se družio s Petrom Božovićem, Rahelom Ferari i Oliverom Marković. I mada je pred kamerama više od tri decenije, od glume se nije umorio. Naprotiv, veruje da su najbolje glumačke godine tek pred njim.

Trenutno ga gledamo kao sudiju u seriji „Cvat lipe na Balkanu“, u priči o porodici koja u posleratnom Beogradu pokušava da sačuva tradicionalne vrednosti, ali i da se prilagodi novom vremenu. Upravo ta priča privukla je Igora.

- Iako serija govori o teškim posleratnim vremenima, privukla me je priča o porodici koja, kako zna i ume, pokušava da prevaziđe probleme i nepravde svakodnevice u novom sistemu vrednosti, ili, kako ko gleda, bezvrednosti. Mislim da je reditelj Ivan Stefanović napravio dobru glumačku podelu i uspeo da izvuče maksimum iz ponuđenog štiva Gordane Kuić - ocenjuje Pervić.

* Koliko se to vreme razlikuje od današnjeg?

- Razlike su nepojmljive, ali su ljudi u suštini ostali isti. Gladni moći, vlasti po svaku cenu, uz ono naše tipično - da komšiji crkne krava. Teško da će se to ikada promeniti na ovim prostorima.

* Šta danas cveta na Balkanu?

- Danas na Balkanu slabo šta cveta, što bi rekli, „teška vremena, prijatelju moj“, pogotovo u sferama umetnosti i duhovnosti, ako hoćete, i u humanosti. Ljude malo šta i zanima, osim pukog preživljavanja. Ipak, ne treba im zameriti, jer većina jedva krpi kraj s krajem. Možda bi situacija krenula nabolje kad bismo konačno prihvatili neke životne i političke realnosti i pokušali da na sve načine postanemo deo Evrope i na papiru, bez obzira na loše stanje u Uniji. Svaka druga budućnost je poprilično tamnih nijansi.

* Šta više odgovara vašem senzibilitetu - serija kao što je „Vratiće se rode“ ili „Seljaci“?

- Naravno da su to „Rode“. Ja sam gradsko dete. Takva serija se radi sa uživanjem, a ovo drugo, što se kaže, ide u rok službe. Podrazumeva se da i jedno i drugo mora da se uradi sa istom dozom profesionalizma.

PRVA LJUBAV MUZIKA PRE 30 godina, nekoliko gimnazijalaca, među kojima je bio i Pervić, osnovali su bend „Duh Nibor“ (zdesna nalevo: Robin Hud). Mada je 1984. grupa proglašena za jednu od najvećih nada domaće rok-scene, prestala je da postoji naredne godine, jer su čak četiri člana benda morala na odsluženje vojnog roka. Nisu snimili nijedan album, ali Igor je „nepravdu“ ispravio 2004, kada je objavio solo album „Ludog vetra zvuk“, za koji je napisao sve tekstove i muziku. Drugi CD još je na čekanju. - Gluma je moj poziv, a muzika prva ljubav. Uvek radim na nečem novom u muzici, ali ne žurim. Pokušavam da budem metodičan, koliko mogu. A i muzička scena je u priličnom rasulu, bar u onoj muzici kojoj sam naklonjen. O drugima, „Grandu“ i sličnim glupostima, bolje da i ne pričam. To se graniči sa zločinom.

* Da li ste kao dete poznatih roditelja (balerina Lidija Pilipenko i kritičar Muharem Pervić) morali više da se dokazujete ili su vam sva vrata bila otvorena?

- Više, naravno. Ali, tako je u slučaju svih koji imaju uspešne roditelje. Ljudi jednostavno očekuju više od vas.

* Posle drame „Noć u kući moje majke“ izgledalo je da ćete biti prvenstveno filmski glumac. Zašto vas poslednjih godina nema na filmu?

- Meni je film nekako najbliži i naravno da bih voleo više da radim na njemu. Ipak, to je pitanje za druge. Sam malo mogu da učinim po tom pitanju. Zato se radujem saradnji s Goranom Paskaljevićem na njegovom novom filmu u januaru.

* Šta vam je status slobodnog umetnika doneo, a šta oduzeo?

- Doneo mi je mir, da ne moram da radim neke stvari u kojima sebe ne vidim. Oduzeo mi je, u nekoj meri, rad u pozorištu, koji mi prilično nedostaje.

* Da li i dalje živite na selu? Čega ima previše u gradu?

- Ma, previše je svega, a kvalitet loš. Ali, to nije samo problem Beograda, već manje-

-više svakog većeg grada na planeti. Ipak, moja epizoda života na selu je završena. Pre godinu i po vratio sam se na moj Dorćol i prija mi. Osim toga, jednostavnije je zbog posla, dostupniji ste.

* Devedesetih ste govorili da ste zadovoljni jer radite posao koji volite, ali da niste potpuno srećan čovek s obzirom na rat i činjenicu da vaši vršnjaci negde ginu. Jeste li s godinama naučili da gledate samo kako je vama?

- Nisam vaspitan da razmišljam samo o sebi, a s godinama mi je veće zadovoljstvo da pružam nego da uzimam. To valjda ide i sa zrelošću, nadam se. Skromno i dostojanstveno, što bi moj pokojni otac rekao.

* Da li je Robin Hud i dalje u vama? Za šta odnosno za koga se borite u poslednje vreme?

- Ako se čovek ne bori za nešto, brzo postaje gluplji, prazniji i nesrećniji. Svako bi trebalo da ima bar trunku Robina Huda u sebi.

* Da li se danas, kada se mnogi žale na život u ovoj zemlji, kajete što niste ostali u Londonu gde ste živeli četiri godine?

- Zaista, ne. Ovo je moja zemlja, moj grad. Tu su mi porodica, ljudi koje volim i neka lakoća postojanja. Volim da s radošću negde otputujem, a onda se vratim u Beograd. Uvek sam voleo taj osećaj povratka kući.