Srđan Keča: Osećanja nisu roba

DOKUMENTARNI film reditelja Srđana Keča (29) „Pismo ocu“, posle festivala u Prizrenu, na kojem je proglašen za najbolji film na Balkanu, doživeo je i beogradsku premijeru, u okviru glavnog programa upravo završenog festivala „Slobodna zona“. Priča u kojoj autor, kroz najdublji intimni prikaz - razvod roditelja i očevu smrt - preispituje individualnu odgovornost običnih ljudi zatečenih u vihoru rata, ispraćena je gromoglasnim aplauzom, ali i zbunjenošću mladog reditelja, koja, kako kaže, nije od stida, već od treme, uzbuđenja, ushićenja...

- Ovo je bila projekcija koje sam se najviše plašio. Suviše je blizu kuće. Film je prikazan u Prizrenu, nisam tamo bio, sada „ide“ u Amsterdam, tamo ću biti... Ali to je nekako daleko od kuće. Ovde je najteže. Prošlo je i još ne znam šta da mislim.

Po reakcijama publike posle premijere reklo bi se da u dvorani nije bio niko koga film nije dirnuo. Pitanja politike i rata, koja provejavaju kroz film, otvaraju i pitanja globalnog zla, kao i ratova koje vodimo sami sa sobom...

- Voleo bih da ljudi posle mog filma dožive onu vrstu katarze koja nam je kao društvu nedostajala: da se, prvo lično, a onda i šire, suoče sa strahovima. O tome se stalno priča u medijima, ali na pogrešan način koji osećanja pretvara u potrošnu robu. Morali bismo kao društvo jednom da doživimo katarzu. I onda da nastavimo dalje.

„Pismo ocu“ koje Keča čita tokom filma, napisano je na kraju snimanja, „u dahu“. Kroz stare fotografije, razglednice, pisma, reditelj u filmu traži odgovore i kroz sećanja majke, strica, očeve prijatelje...

- Film sam završio pre više od godinu dana i tako je „sedeo“ jako dugo, otkriva reditelj, a na pitanje da li je pomislio u nekom trenutku da će film tako „sedeti“ zauvek, kaže:

- Ne, samo sam morao da sačekam trenutak u kome ću biti dovoljno zreo da prihvatim sve mane. Kada snimate u dahu, postoje greške. Ali njih ne vredi i ne treba „šminkati“. S druge strane, morao sam kao dokumentarista da okrenem kameru na drugu stranu i da zaslužim pravo da ulazim u tuđe živote. Morao sam to da izbalansiram.

Ovaj rođeni Pančevac sa trenutnim boravkom u Londonu, na pitanje gde sada živi, tamo ili ovde, sa uzdahom odgovara:

- Ni tamo, ni ovde.