U “HUMSKOJ rapsodiji”, što je podnaslov romana “Zvona za Trojicu” (izdavač SKZ), koji je pre nekoliko dana ovenčan nagradom “Svetozar Ćorović”, Miroslav Toholj (1957) dao je raskošnu viziju Huma, odnosno Hercegovine u poslednjih 150 godina, od Nevesinjske puške do 1989. U središte priče stavio je tragičnu sudbinu porodice Kresić kroz četiri generacije.

Kako je već primećeno, “Zvona” su dugo sazrevala u piščevoj radionici. Njihovi prvi izdanci mogu se prepoznati u časopisima još od pre tri decenije. O tome šta se u međuvremenu događalo Toholj za “Novosti” kaže:

- Sazrevanje nije bilo plod moje volje, već onog što nazivaju sudbinom knjige. Nedovršena verzija, uz jedan gotov rukopis knjige eseja i svu književnu građu i arhivu, ostala je početkom rata u mom stanu u Sarajevu. Posle su sve negde odneli i zauvek je propao višegodišnji trud. Gledajući šta gube ljudi oko mene, nisam očajavao zbog propalih hartija, ali sam sumnjao da ću se, ako preživim, kao pisac oporaviti. U međuvremenu se suštinski izmenio i moj odnos prema literaturi u korist životne realnosti. Slagala se golema građa za buduće knjige. Prvobitni fragmenti romana podsticali su me da se, posle pet ili šest napisanih knjiga, vratim staroj priči.

OPUS I NAGRADE

U knjiŽevnost je Miroslav Toholj ušao romanom “To sniva lamparija”, posle kojih su usledili “Gospodar srca”, “Stid”, “Kuća Pavlovića”, “Apotekarkin raj i muške stvari”, “Mala Azija i priče o bolu”, “Venčanje u vozu”. Pre pomenute dobio je i nagrade “Branko Ćopić”, “Ivo Andrić” i “Borisav Stanković”. Živeo je u Sarajevu do aprila 1992, potom na Palama, a od 1998. je u Beogradu.

Široka epska freska zasnovana je na istorijskim činjenicama, događajima i ličnostima, ali i usmenim kazivanjima, legendama, narodnim pričama: tu su rodoslovi, letopisi, poput zapisa igumana Teodosija, ili starostavne knjige poput one “o povesti i časti” Svetozarija Toholja. Na pitanje šta mu je bilo najvažnije u takvom složenom prepletu, pisac odgovara:

- Rukovodilo me je osnovno merilo univerzalnosti značenja svake od pojedinosti koju uvodim, njihova skrivena ili indirektna prisutnost u našoj realnosti. Na primer, očajnička poslanica o porobljavanju, koju u romanu početkom minulog veka srpski arhijereji šalju ruskoj i anglikanskoj jerarhiji, gotovo istim rečima pisana je još najmanje deset puta u istom veku, a pišu je i danas. Iste rečenice, isti problemi.

Roman daje sliku tegobne i tragične sudbine ljudi na hercegovačkom prostoru, na kojem je, kako je neko izračunao, u više od 900 bitaka i sukoba palo više od četiri i po miliona glava. Ipak, vera u život nije izgubljena. Šta je Humjake održalo da preguraju sve nevolje i nepravde koje su ih decenijama stizale?

- Upravo ta vera, i energija koja je odražava, spadaju u red onoga što nazivam “večitim nalozima”, a koje doživljavamo kao princip istorijskog ponavljanja ili kao metafizičku realnost. I nije tu reč samo o Hercegovini, iznenadna proizvoljnost broja bitaka i položenih žrtava sugeriše da je reč o svima narodima, čak o životinjskim vrstama poput mrava ili pčelinjih rojeva. Hercegovci, međutim, duboko veruju da je istorijski krst koji večito nose hrišćanska protekcija kojom su izuzeti i počašćeni.

Iako kroz roman defiluje niz postojanih, moralno čvrstih i stamenih ljudi i junaka, oni, ipak, nisu idealizovani. Prizori bratoubilaštva, izdajstva, samoživosti, prljave trgovine i lihvarenja upotpunjuju sliku vremena i ljudskih postupaka.

- Najbolja mesta u našoj narodnoj epici temelje se upravo na otklonu od očekivane idealne slike junaka o kojima se govori, a i u pisanoj književnosti uopšte preteže tragički pristup. Kao i drugi pisci, idealizujem stvari onda kada težim komičnom efektu. To je način da se pisac osmehne nad svim vrstama ideologije, pa i one sopstvene.

U romanu su posebno impresivni likovi Anđe i snahe Mare, kroz čije je sudbine dočaran tragičan položaj hercegovačke žene u nemilosrdnom žrvnju istorije. O tome Toholj kaže:

- Muška ruka okreće istorijski žrvanj, a posledice trpe svi. S tom razlikom što ih žene i deca snose nezasluženo. Žena je, bilo kao majka, sestra, kći ili kao verna ljuba, glavni junak svakog života, i cele ljudske istorije. Ona je, pored vere u Tvorca svega vidljivog i nevidljivog, jedina nada da ćemo kao vrsta ponovo preživeti.

Prvi čitalac romana prof. dr Jovan Delić dobro je zapazio kako su retke knjige u kojima je toliko pažnje poklonjeno konjima. Jedan od likova, Slovak Bohdan Malecki, kaže: “Konj, to je čovek s dušom.”

- Tlo na kojem sam rođen, ne tako davno pripadalo je jednom velikom evropskom carstvu, po mnogo čemu možda uređenijem, boljem i duševnijem nego njegova današnja kseroksirana varijanta. Bohdan Malecki je arheološki artefakt imperijalnog sloma, on u svojoj biografiji ima čak dve nespojive činjenice o neposrednom poreklu. Mislim da slične paradoksalnosti određuju biografije mnogih naših savremenika, pa nije nelogično da se osnovni trend u savremenoj literaturi vrti oko “izgubljenog identiteta”, a ne kao kod klasika - oko “izgubljene časti”. Malecki, dakle, odražava vreme i okolnosti u kojima je duševnost značila neku vrstu religije ili bar mere kojom su se merile sve sličnosti pa on, jednako kao i narator knjige, zna skrajnute vrline blagih životinja. Da, u mom kraju za konja se, kad skonča, još uvek kaže da je “umro”, kao i za pčelu.