Tema je, kao i prošle nedelje, izvanredna knjiga Jasmine Ahmetagić “Priče o narcisu zlostavljaču: zlostavljanje i književnost”.

I ovaj citat pripada poglavlju Zlostavljanje književnosti:

Pisac u svesti politički korektnih nije lišen prava ni na jedno svoje osećanje, osim na nacionalno. Pesnik može opevati svoje ljubavi i mržnje, heteroseksualne i homoseksualne, svoja satirska ili bizarna seksualna opredeljenja, svoju pedofiliju i incestuoznost - i tada, politički korektni i te kako znaju da se vrednost jednog umetničkog dela ne meri temom dela, već načinom na koji je ona u delu izvedena. Dakle, samo ako je jedno delo prožeto osećanjem da je vlastita domovina ili vlastiti narod posebna vrednost za pisca, politički korektni odlažu sva znanja teorije književnosti i sude po kratkom postupku. Zar takva pojava ne ukazuje na postojanje slepe mrlje u umu kritičara, zar nije diskvalifikatorska i to upravo iz pera onih koji u svojim tekstovima nastoje da prokažu tuđe jednoumlje?

Teško da za učitelje demokratije možemo uzeti one koji nam uskraćuju pravo da osećamo sva svoja osećanja. Zahtev za redukcijom identiteta uvek je zlostavljajući, a redukuju ga i onda kada u nama vide samo predstavnike nacije, kao i onda kada nam ne dozvoljavaju da budemo i predstavnici nacije.”

Svesno rizikujem protest čitalaca ljutih što nastavljam sa citiranjem, i to iste knjige.

Unapred odgovaram: ovu knjigu vredi citirati često. I citiraću je još dugo.

Cilj: da što je moguće više ljudi podstaknem da pročitaju ovo delo. A da one koje na takav intelektualni napor podstaći ne uspem, barem delimično uputim u njegovu vrednost.

Spreman sam na maliciozne primedbe kako se, umesto da napišem nešto svoje, kitim tuđim mislima.

Neće me omesti.

Pred intelektualnom hrabrošću Jasmine Ahmetagić odbacujem sujetu. I skidam kapu.