SREĆA. To je ništa ako ti istinski ne ispuni srce. A srce još niko nije prevario.

Vraćale su nam se ove jednom zabeležene reči Radmile Bakočević, dok smo se pripremali za susret sa primadonom epskih razmera. Kako, u nekoliko desetina redova, udenuti sedam decenija njenog nimalo lakog puta od rodne Guče do najpoznatijih svetskih operskih scena? Raskošnu biografiju, pred kojom mi, obični, imamo nesavladivu tremu.

- I ja sam deo tog običnog, svakodnevnog našeg trajanja, sa svim svojim vrlinama i manama. Veština je jedino u tome koliko smo hrabri da ih izložimo javnosti, a koliko da ih, u sebi, sačuvamo - kaže operska diva. Pola veka i koju godinu više zadivljuje nas i svet svojim božanskim sopranom, darovanim samo „odozgo“. Od debitovanja u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu do njujorškog Metropolitena, Milanske skale, Boljšog teatra, Japana, Kine, Pariza...

SUŠTINA MUZIKE MOGUĆNOST da čitavu svoju dušu i sve što osećate ispoljite bez ikakvih ograničenja, to je suština muzike. Sloboda da se ne povinujete pravilima sredine, vremena i društvenim stegama koje sputavaju emocije.

Ovo nije samo priča o njenom blistavom uspehu u velikim ulogama, u operama Verdija, Rosinija, Bizea, Smetane, Čajkovskog, Maskanjija... Ovo je priča u kojoj su likovi Norme, Margarete, Abigejle, Tatjane tek deo životne priče Radmile Bakočević. Od petogodišnje devojčice sa gučanskih prela i komišanja, potom nesuđene učiteljice iz Tutina...

- Kud god da odeš i odakle god da se vratiš, svetlost zavičajnog života koja te je prvo obasjala, prati nas i u svetlosti pozornice, kojoj sam ja zaista darovala najlepše godine mladosti, pa i kasnije zrelosti - započinje Radmila Bakočević.

Pred njom, u porodičnom domu u centru Beograda, još žive slike: majka, koja je nju i braću pratila na svim raskršćima odrastanja u pukoj sirotinji. „Uz pesmu i svetlost lampe, dok pucketa vatra u peći, do duboko u noć majka nam je prenosila najlepše što samo ona može da daruje rođenima.“

- Otac, strog, patrijarhalan, nije video mene na putu kojim ću, kao devojka, poći - priča primadona. - Smatrao je da moja dva brata treba da se školuju. Za mene je, tako je mislio, dovoljno srednjoškolsko obrazovanje. Ja, sa učiteljskom školom, posleratnim dekretom, dobila sam raspored za Tutin. Dogodila se ta audicija u Beogradu, za Akademiju. Talenat je bio presudan, ali nije bio dovoljan. Moralo je mnogo da se radi.

NEGOVANjE OPERSKE PUBLIKE SVA moja gostovanja na svetskim operskim scenama nikad nisam smatrala ličnom afirmacijom. Smatrala sam ih, pre svega, kao plasiranje naše kulture i umetnosti. Ali za mene nisu manje bili važni nastupi pred domaćom publikom. U najudaljenijim mestima, one, velike Jugoslavije, u fabričkim halama. Ako sam doprinela, na taj način, negovanju naše operske publike, zadovoljna sam. Publika je najbolji sudija naših vrednosti.


- Sve je, onda, bilo drugačije. Družili smo se. Voleli. Pomagali. Podupirali jedni druge. Bilo je lakše - seća se Radmila Bakočević.

Zahvalna je, kaže, svom profesoru Nikoli Cvejiću i njegovoj supruzi. Primili su je u prestonici kao svoje dete. A ona, božanskim glasom, ali i stasom, plenila je gde god se pojavila. Ona, devojčica iz Guče, koja je počela u opancima, u narodnoj nošnji i sa starim, izvornim pesmama.

- Bili su to lepi dani. Ko da se toga ne seća - kaže sa setom.

U ansamblu „Lola“ privukla je pažnju i tadašnjeg predsednika društva Aleksandra Bakočevića, Užičanina. Rodila se ljubav. I ubrzo, krunisana brakom.

- Imala sam samo 25 godina, a želela sam porodicu. Karijera i porodica? To nije bilo lako. Naša Margareta bila je naša nova snaga. A počeli smo, Aca i ja, s onim što je svako od nas imao. On u svom ormanu. Ja u jednom koferčiću. Posle nekog vremena, jedan stančić za nas je bio oaza. Mladi ljudi danas, čini mi se, žele sve odjednom. Dobro, druga su vremena. Ali im se ne treba povinovati. Kao što ni karijeri ne treba da robujemo.

Radmila Bakočević kaže da je planirala brojniju porodicu. „Iznenadna bolest mi je odredila da imamo samo ćerku.“ Sada sa unukom Ksenijom, kao i prethodne dve decenije, nadomestila je sve što je zbog obaveza na sceni propustila, u odrastanju kćerke.

- Da mi je suprug ijednog trenutka dao do znanja da me ne podržava, odrekla bih se scene - kaže nam. - Ali, nije. Govorio je: „Idi, to je tvoj put. Nemoj da jednog dana zažališ, ili da meni prigovoriš„. Pomogao mi je da sačuvamo porodicu, a porodica je nešto najdragocenije. Za mene oslonac, bez koga, sigurno, ne bih istrajala. Tako je uloga mog supruga, uz pomoć moje dobre, plemenite majke, možda značajnija od svih mojih uloga na sceni.

Jednostavna i iskrena, a valjda samo istinski vredni ljudi i mogu da budu tako jednostavni, Radmila Bakočević priča nam da su kolege iz njene generacije „uglavnom uspele da sačuvaju porodice“.

- Stasavali smo na drugim, čvršćim temeljima, temeljima zavičajne tradicije, koja u moj srcu ima posebno mesto, ono koje greje do kraja života, kao i toplina porodice. Sve drugo je prolazno. Aplauzi, priznanja, slava... Kad sve to prođe, utihne, tad dođu trenuci da izvagaš sopstvenu vrednost. Pred tom vagom, tačno kao na kantaru srca, nema prevare.