- MALO sam pospan od ove kiše, idealan je dan za spavanje, da legneš u krevet, čitaš neku finu knjigu, malo dremaš, ali ipak ću provesti dan šetajući ulicama Beograda koje odlično poznajem. Skoro se zaprepastim koliko.

Počeo je ovako razgovor sa mnogobrojnim novinarima slavni američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić (73). Stigao je ponovo, posle pet godina, u rodni grad, sada kao gost „Arhipelaga“, izdavača koji mu je objavio izabrane i nove pesme „Iščekujući presudu“ i knjigu eseja „Alhemija sitničarnice“. U sredu uveče je u Kulturnom centru, u 20 časova, na programu njegovo književno veče.

- Uvek je avantura i povratak u detinjstvo kada sam u Beogradu. Dok sam išao u Drugu mušku gimnaziju, voleo sam da bežim iz škole. Tada sam se nagledao Beograda. Živeo sam u Ulici Majke Jevrosime i morao sam da izbegavam taj kraj da ne sretnem neku komšinicu koja bi kazala mojoj majci: „Onaj tvoj sin lunja.“ Tako da sam išao sve dalje i dalje... Nisam često dolazio, u ovih 50 godina, ali nigde se ne izgubim. Neki put čak mogu da „vidim“ kuću koja je iza ćoška i kad zaista naiđem na nju, mnogo sam srećan.

REČI KAO MUVE U PREVODIMA pesama uvek se nešto izgubi. Teško mi je da shvatim kako jedna moja pesma zvuči na srpskom. U pisanju pesama sve je u tome da znaš kakav će efekat jedna reč da napravi na čitaoca. Šta se iza te reči čuje. Da li će biti komplikovana, fina, interesantna, da čitaocu u glavi kao neka muva zuji...

* Napisali ste u ranijoj pesmi „Motel raj“ - „Živeo sam dobro, ali život beše užasan“. Da li vam je i iz današnje perspektive blisko ovo osećanje?

- Stalno razmišljam: pre nego što smo imali televiziju, Internet i sve ove druge stvari, nismo znali koliko se nesreća dešavalo po svetu. U tim malim mestima, u kojima sam i sam živeo u Americi, dugo vremena prođe dok ne doznaš nešto, dok ne dođu neke novine posle nedelju dana. Danas, ustanete ujutru ili uveče dođete kući, upalite televizor, otvorite Internet i sve je to prisutno. Strašna stvar.

* Koja je ključna odlika našeg doba?

- Da smo oguglali na sve to. Bar mi u Americi, iako stalno slušamo o tim strašnim stvarima, o ljudskim tragedijama. Sećam se, za vreme Vijetnamskog rata, ljudi su bili uplašeni šta se tamo dešava i radi. Sada imamo najmanje tri rata i svaki dan se nešto užasno desi, ali niko više ne govori o tome. Ako pitaš prijatelje da li je nešto video ili čuo, oni samo, onako umorno, klimnu glavom.

* Vaš opis američkog društva podsetio je na ovdašnje stanje stvari: pesimizam, rastući nemir, loša informisanost, manipulacija političara i medija. Kako vidite Srbiju iz američke daljine?

- Svet je sve sličniji i sličniji. Mi smo već propali. Amerika je država koja je u velikom sosu, ekonomskom i svakom mogućem. Kada čitam o Srbiji, situacija mi je vrlo slična onoj u Americi. Nije to samo u slučaju ove dve zemlje. Kada biste otišli u Španiju, Grčku, Irsku, mislim da biste zatekli istu situaciju i tako je svugde u svetu.

* Ljudi se žale da im gradska svakodnevica izjeda život, ali vi upravo u njoj nalazite pesničke i životne spoznaje, iako živite na selu.

- Ti gradovi koji su prepuni ljudi, ne spadaju u velike svetske probleme. Volim grad sa svim teškoćama koje život u gradu pravi. Volim kada sam u Njujorku. Život je u gradu komplikovan, zbog transporta, buke, ali to je za mene život. Ima nešto vitalno u tome. U gradu sam najviše svoj čovek. Živim u prirodi od 1973, u jednom malom mestu Nju Hempširu, gde skoro ništa ne vidim, ne što neću, nego što ne mogu. Šetam se tako sa nekim malim dečkom, komšijom, i on mi pokazuje pticu, a meni treba dugo da je uočim. Ali u gradu, na trotoaru, odmah, iz daljine spazim nekog čoveka ili ženu, počnem da „čitam“ tu osobu, zamišljam šta radi...

REPUTACIJA LAŽOVA KAD me neko pita: „Zašto si postao pesnik?“, kažem iz vica: Kad sam bio mali, bio sam veliki lažov, imao sam stvarno reputaciju. U našem komšiluku su govorili: „E, ti sine stvarno znaš da lažeš.“ Voleo sam da dodajem, u stilu: Mačka je na krovu, ali nosi tele u zubima...

* Dopadljiva je vaša ocena da pesnici uglavnom dangube, da bi došli do istine.

- Ako si pesnik moraš da budeš malo i lenj, jer tako mašta radi. Ako ti je sin lenj, verovatno je neki budući pesnik ili slikar.

* Šta vas je inspirisalo da napišete najnoviju pesmu?

- Tetoviranje. Strašno je popularno u Americi. To je jedno ludilo. Opisujem kako se krećem kroz masu mladih ljudi, u vrućoj, letnjoj noći. Svi su tetovirani. Vidite anđela koji vrišti, lomi se, nekome je nož u srcu, krv na sve strane, sve moguće zmije, škorpije, sve je košmarno, a u isto vreme, to je paradoks, svi ti ljudi su strašno raspoloženi. Kao da vidim scene na platnima Hijeronimusa Boša.

* Da li poezija u našem užurbanom, racionalnom i elektronskom svetu, ostaje vitalna i zanimljiva ljudima?

- Fantastična je stvar koliko mladog sveta piše poeziju i koliko ima mladih, talentovanih pesnika. U vreme kada sam počinjao bilo ih je vrlo malo. Univerziteti i koledži su zainteresovani za poeziju i prozu i gotovo svi imaju godišnji program gde dovedu pesnike da čitaju. Amerika je veliki kontinent, ali kad odete na pesničko veče negde u Nebrasku, na kraj sveta u Južnu Dakotu ili Oklahomu, dođe 300 ljudi. Situacija u izdavaštvu je strašna u Americi. Izdavači su u bilionskim dugovima da je to prosto neshvatljivo. Sve je na neki način bez nade. S druge strane, i to je paradoks, odlične knjige još izlaze.

* Koliko džez koji volite, utiče na vašu poeziju?

- Stalno ga slušam. Volim buntovnost, nehajnost, avanturizam te muzike. Džez me inspiriše da budem lud.