VEST o nagradi za najbolju scenografiju 18. Međunarodnog festivala malih scena u Rijeci, zatekla je Miodraga Tabačkog “pri putu”: krajem ovog meseca u Makedonskom narodnom teatru u Skoplju premijerno će biti izveden balet Čajkovskog “Uspavana lepotica”, za koji je uradio četiri dekora i oko 250 kostima. Početak sledeće sezone obeležiće njegova scenografija Pučinijeve “Toske” u Sofijskoj operi, a do tada mu (po sopstvenom priznanju) nema letovanja - radi dve dramske predstave za Grad teatar u Budvi (“Kanjoš Macedonović” i “Konte Zanović”), a odmah potom nastavlja u Novi Sad, gde će sa Vidom Ognjenović postaviti na scenu “Seobe” Miloša Crnjanskog.

Ipak, uvek ostane vremena za radost zbog dodeljenog priznanja, iako kaže da mu s godinama više zadovoljstva priređuje proces rada nego nagrade koje ga potvrđuju. Nije ni čudo, kada se zna da u biografiji ovog svestranog umetnika gotovo nema one koju do sada nije osvojio...Najnovija, stigla je za “Gospodu Glembajeve” (režija Jagoš Marković) Ateljea 212.

- Veoma mi je značajno što je scenografija “Glembajevih” tako dobro prihvaćena, upravo u sredini kojoj je Krleža izuzetno blizak - ističe na početku razgovora Tabački.

* Ponudili ste, za ovo delo, jedno netipično vizuelno rešenje?

- Izvadio sam komad iz salona. Zanimao me je realizam koji bi kao pravac pripadao Krležinim dramama i, premda se to ne bi reklo iz mog rešenja, iz realizma sam i krenuo. Jer, na praznoj pozornici sasvim je realno i moguće postaviti panoe izložbe koja se održava povodom jubileja tvrtke “Glembaj end kompani”. Kako je to završetak svečanosti, eksponati su već uklonjeni. A to što su panoi providni, stvar je već “dizajnera” same izložbe.

* Ima li nečeg ironijskog u tom pristupu?

- Moguće da ima, ali sam do tog rešenja došao na svoj način. Nije mi ideja bila da umesto porodičnih portreta koji su po piščevoj zamisli na zidovima, ponudim ogledala u kojima će se likovi ogledati i tako “zameniti” tražene portrete. Ali je kao krajnje ishodište, ispala jedna zgodna ironija i metafora. Inače, radio sam nekoliko Krležinih komada i možda je po mene srećna okolnost to što sam najpre radio “Mikelanđela” (režija Ljubiša Ristić), predstavu koja je omogućavala, pa čak i zahtevala, maštovit i slobodan pristup. Posle toga, nisam se mnogo opterećivao onim što bi se smatralo primerenim za rešavanje prostora kod Krleže niti sam robovao piščevom autoritetu.

* Nedavno je promovisana vaša “Automonografija”, koju ste uradili kao dobitnik nagrade za životno delo “Joakim Vujić” (u ediciji “Joakimovi potomci”). Zašto ste se odlučili na ovakav potez?

- Pošto su o mom radu već sačinili monografiju istoričari umetnosti Irena Subotić i Gordana Popović Vasić, smatrao sam korisnim, pogotovo za mlađe kolege, da svoj rad i lično prikažem na sebi svojstven način. “Automonografija”, odnosno moj tekst u njoj, ne prati rad hronološki već po tematskim celinama: od najranijih predstava u kojima se začinju neke ideje, do njihovih razvijenih oblika u skorašnjim projektima. Knjiga, dakle, nije nastavak prethodne monografije, iako je težište na onim radovima koji su se pojavili po njenom izlasku.

IZLOŽBE VEOMA ISCRPLjUJU * Imali ste do sada šest samostalnih izložbi, razmišljate li o nekoj novoj?
 - Izložbe veoma iscrpljuju i zahtevaju veliko angažovanje. Mislim da bar nama koji “izlažemo” svake večeri, na sebi svojstven način, pred publikom, organizovanje izložbi van pozorišta predstavlja poseban luksuz. Uostalom, jedan autor i ne treba češće od jednom u deset godina da istupa na taj način. Što se mene lično tiče, od retrospektivne izložbe 2003. godine u “Cvijeti Zuzorić”, samostalno sam izlagao u Narodnom muzeju u Zrenjaninu, Bratislavi, Galeriji SANU, “Platoneumu” u Novom Sadu, kao i ovog februara u Kragujevcu.

* U reprezentativnoj “Istoriji scenografije i pozorišne tehnologije Evrope i SAD” (kao jedini umetnik sa ovih prostora) pojavili ste se u poglavlju pod simboličnim nazivom “ U iščekivanju 21. stoleća”. Jedna decenija već je za nama, šta nam to “iščekivanje” još može doneti?

- Ne mislim da se u pozorištu stvari događaju početkom, sredinom ili krajem veka. One se spontano dešavaju i to u dugim vremenskim periodima. Iznad svega, o tim promenama odlučuje dramska literatura koja bi morala da bude pokretač scenografskog i kostimografskog rada. Ali, veliki dramski pisci retko bivaju. Kad pogledamo Šekspira, na primer, jasno je da se izvodi stotinama godina, a različiti načini na koje se tumači samo su tanka glazura nad onim što je suština. Ipak, već desetak godina uočavam i najavljujem ulazak cirkusa u pozorište, kao i mešavinu žanrova unutar jedne teatarske večeri. Takođe, mislim da će proći još jedna decenija dok se to ne desi. Od kada sam počeo da pratim pozorište, promene se mogu uočiti kroz likovna rešenja i stilove, u nekim godinama aktuelne i moderne. A vizuelna rešenja samo su jedan i to ne najbitniji činilac pozorišnog čina.

* Mešavina žanrova već je na sceni, kako će izgledati ulazak cirkusa u teatar?

- Veliki i cenjeni cirkusi u svetu ulaze u pozorište tako što preuzimaju elemente pozorišnog čina. Cirkuski programi izvode se po scenarijima koja uz cirkuske veštine podrazumevaju glumu i ples. I kao takvi, neminovno moraju uticati na teatar.

* Jednom ste izjavili da veću tremu imate pred svojim studentima nego najvećim autoritetima u struci. Da li ste,zaista, bili iskreni?

- Još od kad sam 1973. godine, kao inženjer arhitekture zasnovao prvi radni odnos u tehničkoj školi u Novom Sadu, pa nekoliko godina potom već stekao zvanje docenta na FDU (na kome sam više od trideset godina) - prati me to osećanje. Nemam tremu kao pedagog, ali kao umetnik veoma strepim i stalo mi je do utiska koji ću ostaviti na studente. Možda i zato što sam svojevremeno i ja bio strog i kritičan prema svojim profesorima.

* Vi ste arhitekt, scenograf i kostimograf. Mogli ste postati i glumac: predvodili ste dramsku sekciju, čiji je član bio i popularni Branko Milićević Kockica?

- Glumac je gledaocu neposredan kontakt s pozorištem. Ja sam se sasvim sigurno inficirao teatrom preko glumaca i mojih uloga na dečjoj i omladinskoj sceni! Ipak, sve vreme svog odrastanja osećao sam sklonost prema likovnoj umetnosti. Zato se ljubav prema pozorištu, odnosno glumi, sjedinila u profesiju kojom se bavim...