Do dvadesete godine odrastala sam u dvadeset gradova širom SFRJ. Osnovnu školu učila sam u osam škola, a srednju u samo dve. Studirala sam ekonomiju, a završila glumu. U životu sam imala pet velikih učitelja: oca Nikolu, majku Bosiljku, profesora Tadiju Cvetića, upravnicu Ateljea 212 Miru Trailović i moga muža Živka Nikolića - počinje svoju životnu priču glumica Vesna Pećanac, bračni i umetnički saputnik velikog reditelja, u godini kada naša kinematografija obeležava deceniju njegove smrti.

Igrala je u Živkovim antologijskim filmovima “Lepota poroka”, “Čudo neviđeno”, “U ime naroda”, “Smrt gospodina Goluže”, gledali smo je i u serijama drugih autora (“Pozorište u kući” “Filip na konju”, “Povratak otpisanih”), ali će se većina prvo setiti njene vesele, krupnooke Jeke u legendarnom ostvarenju “Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo”.

U međuvremenu, mnogo toga se i lepog i tužnog desilo ovoj neobičnoj ženi, da bi posle svega smogla snage da se izdigne iz nevolja i uzvikne “o, kakav divan dan” - baš kao što se zove i monokomedija koju već osamnaest godina izvodi na pozorišnim scenama, školama, fakultetima, simpozijumima. Ovih dana gledali smo je i u matičnoj kući, Ateljeu 212, iz koga je još pre deceniju otišla u penziju i to na sopstveni zahtev...

“ĐEKNA” NA RODITELJSKOM Snimamo “Đeknu”. Napolju hladno, mi u nekim haljinicama. Živko kaže: “Sve je sjajno, samo Jeka izašla iz kadra.” Ostali me gledaju mrko. Em nemam u toj sceni teksta, em žena reditelja, pa još ne znam da “ostanem” u kadru. Taman ja uradim kako treba, pogreši neko drugi. Onda iskoči Živko iz reportažnih kola, mrk i ljut, poviče: “Za sve važi: sutra u pet roditeljski sastanak!” Svi se nasmeju i nastavimo lepo da radimo.

- Ceo svet je zapao u tugu i očaj. A mi možemo da biramo s koje ćemo strane da posmatramo život. Ovo je pogled s one druge, lepše - kaže na početku razgovora za naš list glumica, čija je predstava zapravo lična ispovest o porodici, odrastanju, glumi, mužu i deci, ljubavi i praštanju.

U njoj, najveći deo pripada strogom ocu, inače vojnom licu, i majci, domaćici:

- Otac mi je iz Drvara, majka iz Bosanskog Petrovca. Dakle, ljuti Krajišnici. Bilo je u detinjstvu i batina, ali i to je bio način na koji su učestvovali u svakom trenutku mog i sestrinog odrastanja. Nekada sam se ljutila zbog toga, a danas sam ocu zahvalna. Govorio mi je: “Hajde, Vesna! Kad ćeš ako ne sad da saznaš sve svoje maksimume i domete. Odreci se lenjosti i ceo svet će biti tvoj.” Bio je strog u svom nepopuštanju, spasao me je malodušnosti i poraza. Takav mi je bio i muž, čestit i moralan čovek. Bili smo istomišljenici, i zato toliko bliski.

Otac je Vesnu učio da je najvažnije posmatrati život. Zbog toga je vodio u lov. Jer, da bi se približio opasnoj zverki ili tetrebu - moraš znati da priđeš.

- Selili smo se iz grada u grad, bio je graničar. Rođena sam u Ljubljani i tokom odrastanja uspela sam da naučim sve jezike naroda i narodnosti. Otac je dobijao prekomande, a mi smo išli za njim. Mnogo godina docnije Živko je govorio: “Ljudi nose svoj brašnjenik na štapu, ne mogu pobeći od detinjstva”. Valjda se i ja zato često detinjstvu vraćam... Kasnije sam imala čast da budem pored vrhunskih glumaca poput Zorana Radmilovića, Mire Banjac, Ružice Sokić, Ljube Moljca, reditelja Mire Trailović i Mucija Draškića, uz misao Jovana Ćirilova i Dragoslava Mihailovića. Ušla sam u Atelje 1972. godine, kada je predstavljao vrh avangardnog pozorišta i okupljao vrhunske komičare. Svi oni bili su beskrajno duhoviti, a mnogo stidljivi. Eto, Petar Kralj i Dragan Nikolić uvek su bili veoma šarmantni i isto toliko sramežljivi. Otkud mi na sceni? Valjda iz velike potrebe za ljubavlju...

A Vesna je toliko volela scenu da nikada nije želela da ode u penziju. Ipak, publika u pozorište prvenstveno dolazi po radost. Kada je za kratko vreme izgubila muža i oba roditelja, nije mogla da gleda kako se ljudi smeju.

- U vreme bombardovanja Živko je iščileo. Osetila sam ogroman bol, preveliku tugu. Jedan sin otišao je da se monaši. Rekao je: “Meni su svi bedemi srušeni”. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i mnogoradna porodica... Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam više imala radosti. Penzija - sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju. Jedna milosrdna šefica u samousluzi u blizini kuće godinama nam je hranu davala na kredit, volela je Živkove filmove. Još je bio živ. Sećam se da sam jednom dobila neki novac, i mogla da biram da li da odem na pijacu ili njoj vratim deo duga. Odem, ipak, na pijacu. Iz kese mi je virio mladi luk i ja sam kružila po celom kvartu da me ona ne bi videla. Ispričam Živku, a on mi kaže: “Odigraj to na sceni. I to je život.”

Onda se priča, opet, vraća na neke lepe zajedničke dane:

“NOVOSTI“ ZA NAUK - Živko mi je uvek govorio: “Vesna, budi kao “Novosti”. Neka ti je sve u naslovu”. Jer, ponekad sam bila suviše brbljiva, pa je znao kad hoću u društvu nešto da ispričam, da me “najavi”, (blago, da me ne povredi), rečima: “ Hoće Vesna da vam ispriča neke novosti.” E, te “novosti” bile su šifra koja je značila - “budi brza, kratka i jasna!”

- Nikad nismo zaspali, a da se nismo držali za ruke. Kad god bih ga pitala da li me voli, odgovarao je da se to podrazumeva. Ipak, bila sam ljubomorna celoga života! I smetalo mi je koliko on nije. Oko njega se na festivalima okupljao buljuk devojaka, pa sam mu ja kad god nismo putovali skupa, slala torte. Nalazila bih načina da u svaki grad, u zemlji i inostranstvu, pošaljem tortu. Na njoj, obavezno, slovo Ž a umesto “kvake” - srce. Značilo je “Živku, s ljubavlju”...

Vesnine krupne oči za trenutak odlutaju u sećanje, pa se vrate s nekom dragom slikom u sadašnjost:

- Nikad nismo imali kola. Jer, čim Živko počne da gladi bradu, odsutan je. Da je vozio, završili bismo u nekoj jaruzi - dodaje sa setnim osmehom. - Uvek je nešto smišljao. Išao je Knez Mihailovom i posmatrao lica. Sva ona su “igrala” u njegovim filmovima, sve je na njima čitao. Nisam srela tako mislenog čoveka, blagog i tihog, a opet veoma duhovitog. Konfliktne situacije rešavao je smehom. E, to je mudrost... Jednostavno, širio je blagost i radost, a ja sam mu s radošću služila. Kao što su me roditelji učili. Žena služi mužu i gine za porodicu, a muž za ženu i decu.

Zastane za trenutak, da bi nastavila o tome kako joj je Živko u mnogo čemu bio učitelj. I danas samo pomisli kako bi on u nekoj situaciji reagovao i rešio problem, pa uradi suprotno od onog - što bi ona uradila. On ćutljiv, ona brbljiva:

- I skroman. Voleo je i veličao svoj kraj, što se vidi i u njegovim filmovima. Danas se mladi okupljaju u kafićima, dok su se u njegovim Ozrinićima okupljali na groblju Ogradice. Tu se razgovaralo, “zagledalo”, ašikovalo. Kada je umro hteli su da ga sahrane u Aleji velikana. Ja mislim, kakva Aleja pored njegovih Ogradica. Tu će on da spava sa svojim najmilijim. U dogovoru sa porodicom želela sam i tihu, skromnu sahranu u najužem krugu. Onda je došao naš sin i rekao: “Dozvoli da bude javna. Mnogi su se ogrešili o tatu. Biće im teško ako im ne daš priliku da dođu na sahranu i “izmire” se. Za života nisu razumeli ni njega ni njegove filmove. Činili su mu velike nepravde, zabranjivali da dođe u rodni kraj. Neka mu sad zapale sveću”. Tako je i bilo... Francuska akademija nauka jedne godine ga je stavila na prvo mesto liste deset najboljih dokumentarista sveta. Dobio je 35 najvećih nagrada na festivalima, od Ohaja do Teherana, a kod nas ih nisu ni prikazivali... Ali, on je bio taj koji je uvek razumevao druge, umeo da im da za pravo, bez imalo sujete. Kad ga je jedan glumac pitao (pošto je prihvatio tek treću ponuđenu ulogu) zašto je nastavio da mu nudi saradnju, Živko je jednostavno odgovorio: “Zato što hoću dobar film...”