PRENUO sam se kad je sećanje zaborav počeo da obrasta. Brbljao sam šta su mi drugi pričali i šta sam drugima pričao. Celoga veka ništa nisam beležio. Zapiši to, Rajko, korio me Kapor. Neću, neka ode u pravedni zaborav. A onda je odnekud iskrsnula fra Petrova, a zapravo Andrićeva rečenica: “Zapiši, pa će i Bog zapamtiti” - seća se Rajko Petrov Nogo početaka pisanja knjige koju ovih dana objavljuje Srpska književna zadruga, pod nepromenjenim kaporovskim naslovom. “Zapiši to, Rajko”, nova je autobiografija o drugima koju naseljavaju pisci, od Andrića, Crnjanskog, Desanke, Huma, Skendera, do Kiša, Pekića, Selenića, Raičkovića.... Slikajući lično, Rajko Petrov Nogo čitaocu nudi povest o književnim ali i drugim prilikama druge polovine proteklog veka. Povest koju beleži pesnik što potvrđuje i pesma na kraju svakog poglavlja.

- Iz zime našega nezadovoljstva emigrirao sam u sećanje na ove apostole lepote i bola. I radovao se što su moji poslovi i dani tekli kad i njihovi, što sam njihove knjige čitao, o većini i pisao, a sa nekima i blisko prijateljevao. U milosrdnim događajima, kao što znate, nismo oskudevali. Gorki talog poluvekovnog iskustva i nekoliko zimskih meseci, eto toliko mi je trebalo.

* Kako se bira od Andrića do Raičkovića?

- Oni su se sami izabrali. U nekolike poslednje decenije poumirala je čitava biblioteka najboljih srpskih pisaca. Knjigu otvara Andrić, a zatvara Raičković, dva naša klasika. Andrić je u Herceg-Novom voleo da svrati u maleno Raičkovićevo dvorište, tik uz crkvu i groblje na Topli. Pili su kafu, pušili, i u suton gledali kroz kapiju u čemprese i krstove. Volim ovaj Dučićev pejzaž, govorio je Andrić, a obojici su, možda, kroz svest prolazili ovi stihovi: “Kada ćemo reći već je vreme mreti / Kao što se kaže već je vreme kući.” Dva koraka uz tu ulicu školovao se mladi srpski bog, Rade Tomov. Andrić ga je u jednom tekstu video kako se tu u letnje podne kupa svetlošću... Toliko čuda na jednom mestu, a u mojoj knjizi ih, eto, nema.

IZNEVERAVANJE * OTKRIVAJUĆI “male tajne velikih pisaca”, da li ih malo i izneveravate? - Ironičan kad i zanesen, nisam pisao hagiografije, ni biografije, već skice i lake, nekad šaljive kroki crteže u kojima je važnije bilo šta ću izostaviti, prosejati, nego šta ću dopisati. Andrić nas je učio karakterističnoj pojedinosti, a Crnjanski da su memoarski zapisi dobri, osobito kad nisu baš sasvim tačni. Uživaš, recimo, u Mediteranu, a čezneš za Hiperborejom... Ja sam svoju književnu porodicu voleo, ali od te ljubavi nisam obnevideo. I kad sam je retko sporio, možda sam joj tada još dublje pripadao.

* U šetnji kroz sopstveni ali i književni život druge polovine prošlog veka, slikate mnogo toga još. I ne krijete emocije, a ni to da ste s vremenom saznavali ko je ko u toj našoj priči!

- Junaci naših dana, i u nadzemlju i u podzemlju, i na estradi i u politici - ako to nije isti svet - uglavnom su ološ. Junaci druge polovine prošlog veka, ovi u knjizi, ovi apostoli lepote i bola, na pozadini savremenog jada, sa ove razdaljine, bivaju sve više spasonosna uteha: “U tuđem smo srcu svoje srce čuli”, pisao je Miljković. Još kao mladić, ne samo da sam čitao, već sam se i sreo sa Andrićem, Crnjanskim i Krležom, recimo. Neki su iza tih susreta, pričali su mi, ostali razočarani. Ja sam i do danas očaran. Ličili su na svoje knjige i na neke junake svojih knjiga. Kud ćete više.

* “Sve će proći, podele i omraze, ... ostaće samo poezija, ako je bude imao ko čitati”, kažete na jednom mestu. Pa, hoće li imati ko da je čita?

- Književnost srpskog jezika - zanemarimo li svakojake naše tribalske međusobice - to je okean smisla i pamćenja. I dokle god taj okean postoji, poeziju će imati ko da čita. I u najgorim vremenima ima posvećenika i monaha jezika. Uz poeziju i religiju život se lakše podnosi.

* Verujete li da je srpski jezik zaista jedina naša pouzdana otadžbina, kako kaže neko od “junaka” vaše priče?

- Sa oboda je Srbiji priticala književna snaga. Sve je ovo danas provizorij, ove su granice privremene. Pometenije balkanske istorije i geografije, ni u teža vremena, a bilo ih je, nije raspametilo svest najboljih srpskih pisaca. Nije ni danas. Eno ih, recimo, u Crnoj Gori, poput prvih hrišćana, kao u katakombama, kako okupljeni oko svoje crkve objavljuju i knjige i časopise o svom ruhu i kruhu. A kada se pomislilo da su se, od svakog zaboravljeni, izgubili, oni za inat brojniji izroniše.

FELJTON ODLOMAK iz knjige “Zapiši to, Rajko” čitaoci mogu da prate od utorka u feljtonu “Novosti”.

RADOVAN I KUSTURICA

* U OVOJ autobiografiji o drugima je neizbežno i Radovan Karadžić. Pored portreta “druga iz najranijih dana”, ovde ispisujete i svoj politički stav o ratu u Bosni... Verujete li u istinu između “tri paralelne istorije i percepcije”?

- Autobiografije o drugima - znao je to Mihiz - mogu biti dublji oblik narcizma. Toga sam se čuvao. Čim znaš da postoje tri paralelne istorije i percepcije, i istina je lelujava. Samo su jednoumci tvrdo uvereni u jednu istinu. Ne spadam u znatan deo inteligenata koji lako prelaze na tuđu, najčešće neprijateljsku tačku gledišta. Rat u Bosni i Hercegovini zatrpan je grobnim medijskim lažima. Moja skromna svedočenja dolaze iz vere da “uvek strašnu pravdu izvojuju mrtvi”.

U ovoj “knjizi mrtvih”, kojima sam sećanjem palio “sveću zadušnicu”, samo su dvojica u životu. Jedan je Radovan Karadžić - u Hagu, htedoh reći u Hadu. Kaže se da prijateljstva i ljubavi imaju rok trajanja; ja sam i u tome tvrdoglav... Drugi - Emir Kusturica - tu je u novom starom identitetu, pa, dakle, sa izvesnim iskustvom smrti. Jedan od zakletve - da ne bi živi baš sasvim zavideli mrtvima.