Tihomir Stanić: Verujem u čuda!

MLADIĆ lepe spoljašnjosti, prosvetni radnik, traži trgovkinju radi braka - pre više od pola veka, ovaj oglas je u „Večernjim novostima“ dao Nedeljko Stanić, učitelj iz bosanskog sela Šeškovci. Uprkos šifri - „Dobar dan tugo“ - na oglas se javila Grana Dragnić, koja je ubrzo vojvođanski šor zamenila bosanskom avlijom. Prvi „plod“ ove naizgled nespojive kombinacije rođen je 1960. godine i dobio je ime - Tihomir.

- Tata je u tom oglasu zatajio da je već bio oženjen i da ima dvoje dece, ali je mami, kad god bi se žalila, govorio: „Ništa ti bolje nisam obećao“, aludirajući na naziv šifre koju je dao po romanu Fransoaz Sagan. U svakom slučaju, hvala „Novostima“, jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni mene - kroz osmeh kaže Tika Stanić.

Još kao dete tvrdio je da će biti glumac, a iako je na prijemni na Akademiju otišao nespreman i sa šprahfelerom, ipak je primljen. Jer, kako mu je Dejan Mijač posle mnogo godina objasnio, videla se u njemu ogromna želja da postane glumac. Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara - postala je njegova ideja vodilja, pošto se više puta u životu uverio u to da se snagom volje i karaktera postiže i nemoguće.

Šira publika upoznala ga je kao kralja Aleksandra, u biografskoj drami „Kraj dinastije Obrenović“ (upravo se reprizira na RTS). A, ma koliko bio ponosan na seriju u kojoj je igrao čoveka „s gomilom mana i nepriznatih vrlina“, Stanić veruje da je ono najvažnije tek pred njim.

- Deluje nestvarno da je od te serije prošlo 16 godina, ali znam da jeste. Vidim to po deci, a imam i dobar osećaj za vreme - uvek se probudim minut pre alarma. Verujem da je „Kraj dinastije Obrenović“ jedna od tačaka početka moje karijere u kojoj sam igrao dosta raznovrsnih uloga. U nekima sam bio uspešan, imam i velikih neuspeha, ali stalno imam osećaj da su sve te uloge priprema za nešto što tek treba da uradim - kaže Stanić.

* Nemate problem da priznate neuspehe?

- Nemam, jer kao i sa svakom bolešću, nema leka bez dobre dijagnoze. Mislim da je tajna uspeha u identifikaciji neuspeha. Najopasnije je kad se čovek uljuljka u sopstveni uspeh, zaslugu, kreaciju. Tek svest o nečemu što nisi dosegao može da te pokrene.

* Pre nekoliko godina osnovali ste produkcijsku kuću. Kako se slažu umetnik i biznismen?

- Sad sam u finansijskim dugovima, znači da nisam baš neki veliki biznismen. Ali, pošto sam još nov u tom poslu, drži me neverovatan entuzijazam. Moja prednost kao producenta je što zahvaljujući glumačkom iskustvu umem da prepoznam bitan scenario. Druga važna okolnost je što sam sve filmove snimio u Republici Srpskoj, koja svojom poreskom, ekonomskom i društvenom politikom pruža povoljnije uslove za rad nego bilo koja druga sredina.

* Otkad ste postali producent, jeste li primetili da imate više prijatelja?

- I pre toga sam prolazio kroz razna životna iskušenja, bio sam i na marginama i na vrhu, pa je većina imala priliku da pokaže svoje pravo lice prema meni. Brzo procenjujem ljude, ali mislim da ne treba biti oprezan i misliti o tome da li će te neko prevariti. Na stvari na koje ne možeš da utičeš ne treba trošiti ni vreme ni energiju. Na nečiju lošu nameru ne možeš da utičeš, ali na sopstvenu možeš, i zato čovek treba da vodi računa da on ne prevari. Čini dobro i dobru se nadaj - kaže poslovica koja ne tvrdi da će ti ako radiš dobro, tako i biti. Možda bude i strašno, ali ostaje nada.

* Kako se ta vaša moralna načela uklapaju sa ovim vremenom?

- Ja se ne predstavljam kao moralan čovek, ali ne može nam vreme u kom živimo biti izgovor za loše postupke. Jer, društvo je onakvo kakvim ga mi sami svojim delovanjem činimo. Gadim se kad čujem da se neke moje kolege žale na gubitak vrednosti, pad kriterijuma u umetnosti. Jer te žalopojke najčešće čujete od onih koji takvo stanje kreiraju svojim delovanjem. I, onda, valjda podsvesno, sebe žele da oslobode krivice, jer su stvorili sva ta opšta mesta na koja se sada žale. Ja se samo trudim da ono što kažem i radim. I trudim se da ljudima u lice kažem šta mislim, jer tada sam mirniji i spokojniji. Živim sa svešću da je istina najjače oružje i da uvek pobedi... pa ko doživi... Do pre devet godina sam strašno mnogo pio i bio sam na ivici da umrem. Ali, mislio sam da ako nešto vredi, preživeću i uspeću da pobedim. I jesam.

* Ako bi se snimao film po vašem životu, koji bi to žanr bio?

- Ne volim podele na žanrove, ali u svom ponašanju prepoznajem neke modele iz vesterna. Moj ideal je onaj lik koji na kraju ne sačeka da mu se bilo ko zahvali ako je učinio nešto dobro, nego sedne na konja i odjaše ka zalasku sunca.

* Kad biste krenuli očevim stopama, kako biste predstavili sebe u oglasu?

- Za razliku od oglasa gde se čovek predstavlja u najboljem svetlu, a kasnije iznenađuje partnera svojim manama, ja imam obrnuti princip. Ljudima se prvo prezentujem sa svim manama, a onda im dozvolim da otkriju vrline. Jer, nije važno šta o čoveku mislite na početku, nego na kraju.

PODRŠKA DODIKA

ČETIRI filma koje je dosad kao producent snimio samo su priprema za ono zbog čega je ušao u producentske vode - film o Jasenovcu i Austrijanki Dijani Budisavljević koja je spasavala decu sa Kozare.

- Reč je o izuzetno zahtevnom filmu na kome radim skoro pet godina. Snimanje će početi 28. maja 2012, jer je tog dana 1945. Udba oduzela kartoteku u kojoj je Dijana vodila evidenciju o sudbini spasene dece. Tako su mnoge porodice bile sprečene da nađu najmilije, a o Dijani se godinama ništa nije znalo. Ovaj film treba da pomogne istini da izađe na svetlo dana. Imam veliku podršku predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, i siguran sam da ću uspeti, jer su mi namere dobre.