Ljubivoje Ršumović: Ima li leka za čoveka

One krvoločne načine svakodnevno gledamo na televiziji. O njima nam je sve jasno! Čini se da su ubitačniji oni drugi, fini načini, od kojih treba, najpre, pomenuti ubijanje dosadom, ali ne kao metaforu, već kao realnu opasnost po život. Tu opasnost nose razni dobrovoljni davaoci saveta, smarači, novinarska naklapala i politička laprdala, plaćeni potrošači tuđih emocija. Zaogrnuti dobrim namerama, oni bez ikakvog vidljivog razloga truju duše, zagađuju međuljudske odnose, hvataju nas na bućkalo, i lože slatkim podvalama... To su oni kolarići, panići, što se pletu samići, trgovci lažnim nadama i prokockanim šansama, menjači muda za bubrege, koji ubijaju nesporazumima. Po svemu tome - razlikuju se od pacova, pa ne možemo biti sasvim sigurni da, možda, ne vređamo pacove, pominjući ih uz ljude?!

Nedavno je jedan altruista predložio da se osnuje društvo za zaštitu ljudi! Ideja je dobra, ali plašiti se treba da će u to društvo da se uvale upravo ovi davitelji, dušebrižnici, japajapići, farbari i lakireri stvarnosti, koji krišom čitaju Maksima Gorkog, i recituju oduševljeno njegove reči: „Čovek je ukras sveta!“, a javno ismevaju Vilijema Gilberta, oca elektriciteta, čije ime nosi jedinica magnetnomotorne sile, koji je samokritički rekao: „Čovek je jedina greška prirode!“

Kome onda verovati?

Zažmurite, i slepim okom se zagledajte u sebe. Videćete da je čovek jedinstven u mnogim stvarima. Između ostalog, jedina je životinja koja se smeje, ali i jedina koja ima svest o smrti, i jedina koja se plaši smrti! Upitajte se: ima li leka za Čoveka? Ima, reći će vam veliki Španac Migel de Unamuno: „Ljubav je jedini lek protiv Smrti, jer je sestra Smrti!“