Od stalnog dopisnika

SMRĆU Bate Mihailovića, pariska kolonija srpskih slikara mnogo je izgubila. Sve kolege i prijatelji, bez obzira na Batine godine, teško su primile njegov odlazak, jer je Batin mladalački i vedar duh do pre samo nekoliko dana bio prepun stvaralačke energije.

Njegova supruga Ljubinka Jovanović-Mihailović, takođe veliko ime srpskog slikarstva, još je u šoku. Šezdeset godina su živeli i stvarali zajedno, od beogradske likovne akademije, preko Zadra i Njujorka, do Pariza. Disali su kao jedno.

- Nastupila je velika, nenadoknadiva praznina - smogla je snage za izjavu “Novostima” skrhana Ljubinka. - Verovatno mi je lakše, zato što se nadam da ću uskoro i ja za njim, da ga pratim. Živeo je za slikarstvo, i slike sada treba da budu tamo gde im je mesto, u Srbiji. To je bila njegova želja, i to mi je sad jedini zadatak.

Njihov zajednički prijatelj Petar Omčikus takođe je potresen.

- Bio je naš stari kompanjon. Formirali smo Zadarsku grupu iz koje smo, eto, sada ostali jedino Ljubinka i ja. Svi su otišli. Prethodno Kosa, još ranije Mića Popović i njegova žena Vera Božičković, a prvi Mileta Andrejević. Markirani smo kao “Zadrani”, kao grupa koja je, izgleda, ostala u istoriji, da je prva krenula u nešto različito od socrealizma. Bili smo zato jako vezani. U Pariz smo nas četvoro, Bata, Ljubinka, Kosa i ja, došli istog dana, istim vozom. Bio je izvanredan, veliki slikar. Jeste, bio je stariji, ali nikada nije dovoljno da čovek živi, naročito kada je reč o ovakvom stvaraocu - izjavio je Omčikus za naš list.

Mlađa generacija od njihove, u kojoj su Vlada Veličković i Ljuba Popović, ističe značaj koji je Bata Mihailović imao, utirući im put.

- Batu sam mnogo voleo, cenio njegovo slikarstvo, i njegovo prijateljstvo. Sa Mićom Popovićem, Omčikusom, Kosom i Ljubinkom, krčio je put hrabro, u ne baš lakim vremenima, kojim smo se svi mi kasnije uputili. Nedostajaće nam, i kao slikar, i kao prijatelj - naglasio je Veličković.

I Ljuba Popović ima nezaboravna sećanja.

- Javio sam mu se kada sam došao u Pariz 1963. godine. Bio je vrlo ljubazan. Primio me je, i prvi put sam u Parizu s njim doručkovao - naravno u kasne sate - baget namazan puterom. Jedno vreme Bata i Ljubinka su čuvali moju veliku sliku “Rekvijem”. Bio mi je naklonjen. Pomogao mi je oko prevoda kada sam potpisao prvi slikarski ugovor. Bio je tada oduševljen zbog toga i rekao mi je da nisam svestan koliko je u Parizu teško imati ugovor s galerijom. Imali smo lepe susrete, poštovali se. Slikarski rukopis mu je bio vrlo specifičan i prepoznatljiv. Njegovo slikarstvo, između lirske fantastike i apstrakcije, imalo je vulkansku erupciju na platnu.

Mnogo ga je voleo i Milan Cile Marinković.

- Bili smo dobri drugari. Često smo se viđali. Bio je jedan od naših najmodernijih slikara. Veliko ime, veliki umetnik. Bio mi je bliži od mnogih. Čovek pun duha, vrcav, opor, kakav samo on može da bude. Žao mi je što ga više nema. Imao je vedrinu, Pikasovu energiju. Bio je kao orah. Neverovatan čovek, od onih ljudi za koje se činilo da ne umiru, i da će živeti dvesta godina. Poslednja dva meseca, otišlo mi je nekoliko prijatelja slikara. Nestaju retki ljudi, koji se rađaju jednom u sto godina - izjavio je Cile za “Novosti”.


MILOŠ ŠOBAJIĆ: ŠARMANTNO LUDILO

- To je, u stvari, bio ludi Bata. Uporno se trudio da bude drzak i bezobrazan, a bio je samo apsolutno šarmantan. Ni ja nisam odoleo njegovom šarmu. Voleo sam i njega i njegova preterivanja, i pokušavao sam uvek da pronađem to ludilo u njegovim slikama, koje su bile isuviše spokojne za nespokojni i uzavreo duh Batin.