(Odlomak iz romana)

Bolele su ga oči od bleštave svetlosti pa je stiskao očne kapke i žmirkao.

Nije trebalo da izlazi na palubu.

Bilo je podne, sunce je u zenitu.

Od svega što je mrzeo Zorziju je najviše smetao zadah znojavih ljudskih tela pa je zato i izašao iz potpalublja da udahne vazduha.

Gore je bilo vrelo, dole je bilo vrelo, gore je pržilo, dole gušilo.

Ni daška.

Bonaca.

Već tri dana i tri noći vise sa katarki bedna iskrpljena jedra stare Karle, nekada ponosne portugalske karavele latine koju je izrovašilo i izgrizlo vreme. Vreme i crvi. Vreme, crvi, oluje, vrelina i mrazevi i opaka morska so.

Gleda u obalu, mrtvu i modro zelenu. Nepunu milju udaljena ona se pružala duž tirkiznog plićaka.

Na brodu Karla svi su ga poznavali ali niko nije znao njegovo pravo ime, pa su mu nadevali razne nadimke.

Najčešće su ga zvali Zorzi.

Visok, plavokos mladić, bio je ćutljiv i poslušan. Služio je Enca Đakopetija, svoga gospodara, koji ga je kupio na trgu robova. Jevtino ga je pazario, za tri cekina, i otada ga je vodio svuda za sobom kao ličnog roba za koga je od raznih brodovlasnika, na čijim je brodovima radio kao kuvar, uzimao poseban ujam, iznajmljujući za svako putovanje i sebe i dva svoja pomoćnika roba po ceni koja je bila dabome različita a zavisila je od dužine putovanja i rizika.

Enco je bio kuvar, najbolji u celoj Italiji. On je od najobičnijeg provijanta koji je u lukama utovaran u brodove pred putovanje, recimo od soljenog mesa i turšije, pravio slasna jela, da prste poližeš.

Od matorih volova ili isluženih sipljivih konja, Enco je pravio kobasice ili paprikaše od kojih se i najokorelijim zloćama među mornarima razlivao licem blaženi osmeh.

Bio je čarobnjak taj sluzavi gad koji se nikada nije kupao niti je presvlačio svoju jedinu košulju ulepljenu masnim mrljama. Smrdeo je kao tvor pa su njegovi robovi Zorzi i Bjanki Leone jedva čekali da se od njega odmaknu, bilo kuda, svuda je bolje, i u medveđem brlogu.

Tajna njegove veštine bila je u začinima koje je sam spravljao od mirišljivih trava, suvih gljiva, korenja, ulja i svakojakih praškova. Ti su začini pokrivali loše ukuse i mirise bajatog, ustajalog mesa i polutrulog povrća.

Pričalo se među mornarima da je Enco iz osvete za neplaćeni dug od nekoliko talira, nekakvom đenovljanskom kapetanu broda, skuvao čorbicu od pacova a da taj ništa nije primetio, nego je naprotiv zadovoljno podrignuo i zevnuo.

Halapljivo udišući vrelu paru koja mu prlji lice kao da ga je nadneo nad ključali lonac, Zorzi iščekuje trenutak kada će neko, pre svih sto puta prokleti Bjanki Leone, doneti lošu vest a ta je da ga sinjore Đakopeti traži da hitno dođe jer je vreme ručku. Ne voli maestro da mu se robovi smucaju okolo i da se zavlače po budžacima nego naprotiv - da su stalno na meti i nadomak glasa ako ih bude zvao. U kuhinji uvek ima posla, ponavljao je dižući uvis krivi kažiprst leve ruke poput kakvog propovednika. Ako nema šta da se ljušti ili secka ima mnogo čega drugog, da se loži vatra, da se pere, briše, trlja, glanca.

Doći će Bjanki neminovno, kao što dolazi dan ili noć, neće propustiti još jednu priliku da razvuče svoje lice bez obrva i trepavica u odvratan kez.

Bjanki služi gospodu časnike Garduča Tomazinija kapetana i njegovog pomoćnika navigatora Lučijana Tartinija za koje maestro Đakopeti sprema posebnu hranu koja im se servira u srebrnim zdelama i tanjirima sa takođe srebrnim viljuškama, kašikama i noževima. Iz tako raskošnog posuđa ne jede ni mletački dužd hvalisao se Bjanki jer su samo njih četvorica posvećenih: Tomazini, Tartini, Đakopeti i, naravno on, Bjanki Leone, mogli da dotaknu nešto tako retko i dragoceno.