KADA su nam javili da je umro Miroslav Antić, u nama je odjednom nešto posivelo. Bilo bi sivo i danas da nas on, uoči odlaska, nije obavezao “Besmrtnom pesmom” da u smrt ne verujemo i da “uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.”

Da nije svoj jedan život trošio za trojicu, kako to slikovito, primećuje Draško Ređep, Antić bi slavio 79. rođendan.Jedna od najvećih legendi srpskog pesništva druge polovine 20.veka, neponovljivi pesnik i boem, poživeo je samo 54 godine. Za to, kratko vreme, oprobao se u različitoim literarnim, filmskim i slikarskim žanrovima, a onda 24.juna 1986. uzleteo je među komete. Od tog preseljenja prošlo je 25 godina.

BOGATA BIOGRAFIJA ANTIĆ je rođen u Mokrinu 14. marta 1932, a umro je u Novom Sadu 24. juna 1986. Osim pisanjem, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom. Poznatije knjige su mu: “Ispričano za proleće”, “Plavo nebo”, “Šašava knjiga”, “Izdajstvo lirike”, “Plavi čuperak”, “Garavi sokak”, “Prva ljubav”. Režirao je filmove: “Doručak sa đavolom”, “Svetski pesak”, “Široko je lišće”.

Književnik Draško Ređep koji je sa Antićem proveo 33 godine u prijateljstvu, na fragmente prekidano kratkim negovorenjem posle burnih kafanskih rasprava, kaže da su gradovi Kikinda,Pančevo i Novi Sad bili bermudski trougao Mikine nesanice.

- Živeo je neko vreme i u Beogradu, Mostar je veoma voleo, a voleli su ga i u Crnoj Gori i hteli su za života da mu podignu spomenik. A, to se u nas desilo još jedino Desanki Maksimović - priseća se Ređep u Galeriji “Prometej”, radoznalo pogledujući u goste koji, povodom dana Antićevog rođenja,pristižu na promociju trećeg, dopunjenog, izdanja “Antologija Antić”. Izbor je načinio, naravno, Ređep.

Ovo delo, po mišljenju priređivača, pokazuje da je Antić bio umetnik reči, boem, slikar, dramatičar, putnik, pustolov, dečji pesnik i večiti dečak, plavi čuperak naše poezije:

- Sve je radio po pet godina: pet godina je snimao filmove, pisao drame, bio pesnik - priseća se Ređep i za “Novosti” dodaje manje poznati detalj: prvi strip kod nas Antić je crtao i pisao u nekadašnjem “Pančevcu”, a u Novom Sadu je uređivao časopis “Ritam”.

Antiću je gotovo čitav život prošao u nekom čudnom polusnu. Ni sam često nije mogao da razgraniči šta mu je java, a šta san. Poslednju svoju jesen, već sasvim skrhan bolešću, proveo je u Banji Junaković. Ti dani, ovako su se urezali u Ređepovo sećanje:

SVI TALENTI PO Drašku Ređepu, Antić je bio: pesnik, boem, umetnik reči, usmenjak, slikar, dramatičar, pustolov, ljubavnik zavičaja, paor, dečak, Banaćanin, naslednik Zmaja, filmadžija, bostandžija, reporter, mag...

- Voleo je ovu banju i zbog najdužeg šanka koji je ikada video. Jednog dana otišao je u obližnji Sombor, kod Milana Konjovića. Vratio se sav srećan i pohvalio mi se: “Milan me je naslikao”. Pitao sam da li ga je slikao u Galeriji, a znao sam da Konjović nikada tamo ne slika, nije tu držao ni pribor. Odgovorio mi, sad već pomalo zamuckujući da je Milanu pozirao baš u Galeriji i to dva sata. I da portret nije poneo, jer je ostao da se suši.

Kasnije je Konjović otkrio Ređepu da o Antićevom portretu nije bilo ni govora, a kamoli slikanja, ali je posle pesnikove smrti načinio portret po sećanju, koji je “Prometej” docnije štampao kao razglednicu.

I danas, sada već ostarele kafanske pevačice i nekadašnje devojke a danas bake, ljubomorno čuvaju neku umašćenu svesku ili salvetu na koju je Mika Antić upisao neki svoj stih. Ređep, koji čuva originalni rukopis Antićev za knjigu “Ulepšavanje nevidljivog”, koju su naizmenično pisali, na kraju ovog sećanja na Miroslava Antića kaže:

- On je jedini naš pesnik čija popularnost raste, netremice!