ZA ovo gde smo stigli, niko nema alibi. Svi smo krivci. Jedni druge ne slušamo i ne razumemo, svako radi protiv svakoga, površni smo, lakomisleni, i ne nedostaje nam samo poslovni nego i lični moral. Zato je kod nas sve relativizirano, za svaki pogrešan postupak postoji opravdanje. Ovde se oni koji umeju da lažu, kradu, manipulišu, mešetare, smatraju sposobnim ljudima, a istinski talenat, znanje i skromna ljudskost nisu nikakva preporuka. U toj negativnoj selekciji i poremećenom sistemu vrednosti reč preživeti zamenila je reč život. Samo da nekako preživimo, ili, važno je da smo živi, što govori o nama kao narodu, koji se adaptira na sve, i niko ne primećuje da naša lađa ima previše rupa, i da smo potpuno poplavljeni.

Ovo kaže, u razgovoru za “Novosti”, Siniša Pavić, pisac naših najpopularnijih i najznačajnijih TV serijala, “skenera” Srbije i naših karaktera u proteklih četrdeset godina. Njegovo poslednje ostvarenje, “Bela lađa”, otkriva nam “sve ono što nismo znali o našim političarima i nama samima, a nismo imali koga da pitamo”.

* Pojavili ste se na TV Beograd pre četrdeset godina, serijom “Diplomci”. U međuvremenu, ovde se sve promenilo...

- Ne postoji zemlja u svetu koja se za tako kratko vreme toliko promenila - menjali smo države, granice, političare, političke i ekonomske sisteme, duh, moral, kulturu, navike... Od jednog, na neki način ipak prilično pristojno uređenog društva, stigli smo do gotovo totalno porušenih svih vrednosti, i mene naš narod fascinira upravo zbog toga što je inspirativan za pisca. Ne kažem da je to uvek dobro. Ako pogledamo Gogoljevu Rusiju, vidimo da su ga inspirisali takvi likovi od kojih se kosa diže na glavi. On je to radio kao komediograf, jer smeh je bitan. Smeh je sposobnost da čovek proceni sebe i shvati gde je.

* Znači li to da smo idealni ambijent za komediografa?

- Uvek sam voleo da pišem na način koji ima ironični, kritički humor prema stvarnosti. Anatol Frans je rekao: ironija je ono bez čega bismo stvari o kojima pišemo morali da mrzimo. Ako temu “Bele lađe” danas pišete ne kao komediju, ne kao satiru, ne sa tim humorom koji vas razgaljuje, vi biste sve ono što se dešava u njoj morali da mrzite, ili je uopšte ne biste ni gledali, jer bi vam se popela na glavu, kao i stvarnost.

* Niko od vas nije napravio bolji rendgen našeg mentaliteta, vaše serije objasnile su nam naše katastrofe?

- Možete biti dobar pisac a ne poznavati baš mnogo narod. Ali, ja sam uvek živeo vrlo običan život, s narodom. Još od vremena srednje škole, među 10-12 drugova i njihovih porodica, video sam 10-12 potencijalnih Popadića, o kojima sam posle pisao u “Boljem životu”.

Kao pripravnik, radio sam u nekim preduzećima koja su otkupljivala kožu, a onda i u ministarstvu prosvete, i nekako sam se uvek družio s ljudima koji su bili majstori, profesori, činovnici, sudije, seljaci. Kad sam postao sudija, imao sam prilike da upoznam neverovatnu galeriju ljudi koji prolaze kroz sudnice sa svim svojim jadima. Kroz tu mentalnu mapu stiže se i do toga kako smo od građanskog ambijenta kakav je postojao pre četrdeset godina stigli do duhovnog i materijalnog siromaštva, do osmoze politike i kriminala.

* Sada vidimo da smo, zapravo, svi na “Beloj lađi”?

- Jesmo na “Beloj lađi”, jer ona nije samo satira na sistem, vlast, opoziciju, političare, nego i na narod koji glasa za njih, i na sve nas, apsolutno. Zašto bi, inače, Šojić uspevao ako ljudi oko njega na neki način ne doprinose da svaka njegova glupost prođe. Jer, kod nas se više ne primećuju propusti, greške, laži, nelogičnosti, rupe, ljudi s felerom u ličnosti, i sve to prolazi.

* Znači li to da je upravo taj naš mentalitet potrošio “sve epohe i sisteme” i ništa iz tih lekcija nismo naučili?

- Bio bih nepošten kad bih o svom narodu samo loše govorio, jer to ne bi bilo ni tačno. Kad gledate moje serije, vidite da se svi između sebe svađaju. Ako je nešto osobina ovog naroda, to je da jedni druge ne slušamo i ne razumemo, pa Šojić lepo kaže u seriji: srpski je prevaziđen. Ima tu još koječega - mi smo narod koji stalno vidi maglovito, koji se lako i bez razmišljanja prima ne sve ideje i ideologije, koji je sklon zaboravu, lakomislenosti, a tu je i naše divljenje za sve spolja.

* Ono, kad ljudi kažu, “Švaba izmislio”...

- Da, to odavno postoji u našem mentalitetu, a znači da će neko drugi sve bolje da uradi od nas. Zato ćemo mi u fudbalu, sada i u tenisu, da budemo fenomenalni, a, naravno, i kao ljubavnici, švaleri, gde smo nenadmašni. Ali, sve što traži organizaciju, rad, temeljitost, ozbiljnost, strpljenje, ne pripada nama. A kad hoćemo da kažemo kako je naš narod vredan, uvek se vratimo na tog našeg seljaka koji ume da uradi ovo i ono.

* Ko je odgovoran za to?

- Mi smo krivci, govorimo o pojavama, a te pojave sami proizvodimo. Ne mogu sebe da izuzmem od toga, zato što sam možda i mogao negde nešto da uradim. Radio sam neke stvari na mikro planu, ako sam mislio da u nečemu mogu da pomognem nekom vrednom čoveku, ali mi nikada nije padalo na pamet da uđem u klinč u nekoj stvari koja je od opšteg značaja, gde bih možda mogao da pokušam nešto da promenim. Zašto? Zato što ovde ljudi beže, povlače se, jer je gotovo sve relativizovano.

Kod nas se na one koji umeju da kradu, manipulišu, lažu, mešetare, gleda kao na sposobne ljude. Nama ne nedostaju samo poslovni nego i lični moral i vaspitanje - ono samopoštovanje kod ljudi, dostojanstvo, koje ti ne dopušta da se upuštaš u baš svaku prljavštinu. Ali, za svaki postupak, svaku grešku, ovde postoji i nekakvo opravdanje.

* Da li su zbog toga i vaši junaci koji su pozitivni takođe konfuzni, dezorijentisani, bez prave snage da nešto promene?

- U Grčkoj se ljudi bune za trinaestu platu, a naš čovek se, koji ne prima svih dvanaest plata po pet godina - ne buni. Ali, sećam se kada se i narod ovde najviše bunio, a sada ćuti i trpi, i ne buni se kada mu oduzmu bilo šta. Ovde postoji jedna čudna svest, usadila se iz generacije u generaciju... Kad je Hitler okupirao Čehoslovačku, pa kad je napao Poljsku, mi smo ovde napravili lom i 27. mart. Znači, sami smo stavili glavu u lonac, što nijedan drugi narod u Evropi nije uradio.

I iz Prvog i iz Drugog svetskog rata izašli smo sa svešću da smo bili pobednici, ali cena je bila takva da je bilo bolje da smo iz toga izvukli zaključak da možda ne treba mi da rešavamo svetske probleme, nego sopstvene. Nastavili smo to da radimo - spremno raspravljamo oko svetskih prilika, uvek tražimo bilo koji motiv za podele, i tako se sve svetske dileme prelamaju preko naših leđa, umesto naših, osnovnih i životnih.

* Vi ste “najavili” i dolazak Srećka Šojića - ljudi bez karaktera, koji ništa ne znaju, i koji preko noći postaju uspešni u politici, biznisu, javnom životu, svemu. Da li su Šojići naš usud?

- Dosta dugo živim i svedok sam toga - ono što je kod nas nešto zaista unikatno, bar u Evropi, to je negativna selekcija. Ovde, ako imamo izbor među tri-četiri čoveka, obično prođe onaj najlošiji. To nam se dešava već decenijama, još je Milan Grol govorio o tome. Kod nas ne postoji sistem vrednosti po kojem će društvo, uhodanim mehanizmom, dati priznanje onima koji su talentovani, obrazovani, vredni, ozbiljni, čestiti... Toga nema ne samo u politici nego ni u drugim oblastima društva. I ako je ubedljivo ono o čemu govori “Bela lađa”, onda se vide i razlozi za to. Postoji scena kada profesor Hadžizdravković javno govori na televiziji zašto je protiv Šojića i kaže: Šojići se množe, oni su svuda. Šojić će jednog dana dobiti Ninovu nagradu, i nagradu za arhitekturu će dobiti, ali će pre toga ući u žiri koji će mu dodeliti tu nagradu. Ali, takva upozorenja i Hadžizdravkovićeve reči ovde, očigledno, niko ne sluša.

* Kako se ta negativna selekcija ogleda u kulturi?

- U kulturi je to lako objasniti, zato što je svakom stvaralačkom procesu bitan, pre svega, talenat - možete da izučite zanat, ali bez talenta uvek ćete biti samo dobar zanatlija, a to umetnost mnogo ne ceni. Talenata je malo svuda u svetu, ne samo kod nas, i ako u jednoj maloj sredini kakva je naša imate malo sredstava, ako ne postoji tržište gde će se vrednosti na kraju iskazati, ako morate da uđete u neku partiju da biste našli pare za film, koje će se odvojiti u sumnjivim okolnostima, onda ne možete ni da radite kao umetnik. Postoji još nešto - u takvim okolnostima najviše smeta pravi stvaralac, zato što će on svojim delom da podigne kriterujume, koji će jako smetati ostalima. A pošto su ti ostali, nazovimo ih mediokritetima, brojniji, onda će se oni udružiti i stvoriće uslove koji više njima odgovaraju. Tako mediokriteti ovde svuda dobijaju prolaz.

* Koja je, zapravo, naša “dijagnoza”?

- Mi smo sada u situaciji da se borimo za preživljavanje. Došli smo dotle. Reč život zamenila je reč preživeti - samo da nekako preživimo, ili, važno je da smo živi, što govori da smo se adaptirali na sve, i da niko ne primećuje da naša lađa ima previše rupa, da smo potpuno poplavljeni, da je Šojić sada elita. Jer, on poseduje sve statusne simbole po kojima se meri da li je neko elita ili ne - ima para, kuću, stranku, ljude koji ga zbog toga cene. Ima sve izuzev obrazovanja, ali za to ga niko ne pita. Na to da li je lopov, Šojić kaže: “Pa, jesam krao, ali nisam tol’ko”.

* Verujete li da ćemo se uskoro ipak dozvati pameti?

- Ne verujem, jer se ni drugi narodi ne dozivaju pameti. Amerikanci su se pobunili protiv rata u Vijetnamu kada su masovno počeli da stižu njihovi mrtvi vojnici. Nisu se bunili ni kad je bilo milion mrtvih Vijetnamaca, pa ni drugi milion, ni kad su im izazvali ekološku katastrofu i ubijali prirodu, ali jesu kada su oni sami počeli da stradaju. Evropa se pobunila protiv stravičnih krađa tek kad je to prešlo sve granice, i kad je onaj dole, koji je najmanje odgovoran za to, počeo da trpi teret i posledice.

* Šta bi još moglo da nam se dogodi?

- Film “Čudo neviđeno” Živka Nikolića, za koji sam pisao scenario, završava se susretom dve svadbe, odnosno, sudarom, jer nijedna neće drugoj da ustupi prolaz. Dok kićeni svatovi i barjaktari idu napred, što je baš naša situacija, sve tone u poplavi - tunel koji je trebalo da isuši Skadarsko jezero i da odvede vodu u more pogrešno je izračunat, pa se more uliva u jezero. I dok ta ogromna voda raste, oni se tuku između sebe, a ne znaju zašto. Tako tukući se, ni za šta, oni tonu. Posle toliko godina dolazimo do “Bele lađe” - svako se sa svakim tuče, a niko ne vidi da Šojići idu napred.

* Postoji li nešto što bi ipak moglo da ulije nekakav optimizam?

- To jedino Šojić zna, on zna sve. To je recept. Oni koji najmanje znaju, najviše pričaju. Kad će doći do reči onaj koji se sada sklanja sa javne scene i koji ima nešto pameti, to je u stvari pitanje postoji li ovde organizovana pametna društvena snaga. Ne vidim je, ali nemojte mene pitati o tome, to nije pitanje za pisca.

* Vi poznajete pravo i ekonomiju...

- Poznajem, studirao sam, imam nekakva znanja, ali ona nisu dorasla situaciji. I sam sam ponekad zgranut onim što se dešava, jer sam rastao u drukčijem sistemu. Taj sistem nije valjao, ali, bilo je nečega u njemu što je valjalo. Mi to, međutim, sve rasturimo, do kraja, porušimo spomenike, izbrišemo ulice, ništa ne treba da ostane. Sad ti koji su rušili i gazili tvrde da je tada bilo bolje - živeli smo u mirnije vreme, u stabilnom društvu. Bojim se da ćemo opet doći u situaciju da kažemo da ovo sada ništa ne valja - ruši sve! Ovde, prosto, nema pameti. E, sad, zašto nema pameti - pet Srba, pet pametnih glava, kad su zajedno, ni kao jedna budala.


OLAKŠANJE ZVANO VIC

* Gde vidite snagu naroda koji je kao “žanr” prihvatio da živi komediju apsurda, u kojoj se, izgleda, najbolje snalazi?

- Najbolja osobina ovog naroda je snaga duha, izvanredna sposobnost da se podnese i lična i društvena situacija, i da se te okolnosti prevazilaze upravo onim što sigurno posedujemo - shvatanjem života koje se sklanja od tragičnog, i svet tumači, neću da kažem bojama duge, ali svakako bojama koje nisu samo tamne. Mislim da ne postoji narod koji je sposoban da na najtragičniju situaciju munjevito reaguje onim što zovemo vic, koji se zatim širi i svakome donosi nekakvo malo, trenutno, ali ipak neko olakšanje.


ŽIVOT TRAŽI BOLJE LJUDE

* Da li ćemo ikada kao narod konačno nešto naučiti i “diplomirati”?

- Ni moj junak u “Diplomcima” nije diplomirao, nego je slagao da jeste.

* Ko su danas “otpisani” u Srbiji?

- Upravo oni koji bi stvarno branili ovu zemlju, jurišali pa i ginuli, da bi samo neki od njih možda dobili neku ulicu. Takvih, naravno, uvek ima, ali oni su uglavnom uvek otpisani.

* Kada će u Srbiji početi taj “bolji život” koji toliko čekamo?

- Život traži bolje ljude. A ako smo kao ljudi sve lošiji, kako da stignemo do bilo čega boljeg?

* Hoćemo li sačuvati naše “porodično blago”?

- Rasturili smo porodicu, srednja klasa se raspala, dogodio se žestok sudar urbanog i ruralnog, i došlo je do formiranja pogrešnog identiteta.

* Ima li šansi da ipak postanemo “srećni ljudi”?

- Sreća je ponekad ostati živ, kad sve drugo omane.