DA je roman “Slova od kovanog gvožđa” Ivana Ivanjina u izdanju “Stubova kulture”, napisao neko od izvikanih međunarodnih hit autora a objavila neka veća izdavačka kuća u svetu, bio bi to, bez ikakve sumnje, internacionalni bestseler. Dramatičnu sudbinu svog izmišljenog junaka Zigfrida Varliha koji je prešao put od anonimnog nemačkog dečaka, potom studenta čuvenog Bauhausa, logoraša u Buhenvaldu, preko prinudne mobilizacije u nemačkoj vojsci do robijanja na Golom otoku i povratka u svoju zemlju, autor je vešto izukrštao sa epizodama iz života stvarnih i istorijskih ličnosti.


Najširoj čitalačkoj publici Ivan Ivanji (1929) poznat je po romanima “Čoveka nisu ubili”, “Dioklecijan”, “Konstantin”, “Čovek od pepela”, “Staljinova sablja”, “Julijan”. Bio je nastavnik, novinar, dramaturg, diplomata i Titov prevodilac na nemački jezik. Preveo je više desetina knjiga sa nemačkog i mađarskog jezika na srpski i niz dela sa srpskog na nemački jezik. Poslednjih godina živi između Beograda i Beča.


* U romanu su veoma vešto isprepletane stvarne i izmišljene ličnosti i događaji. Čitaoce uvek zanima šta je tu autentično?

- Autentično je pre svega da je arhitekta i slikar Franc Erlih kao zatvorenik iskovao kapiju koncetracionog logora Buhenvald, a pored ostalog kasnije bio u ratnom zarobljeništvu u Jugoslaviji. Autentično je da je Selman Selmanagić, rodom iz Srebrenice, bio sekretar ćelije Komunističke partije Nemačke na univerzetu Bauhaus krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka, da se vratio u Hitlerovu Nemačku usred rata, ali da je posle u istočnoj Nemačkoj slavljen kao veliki borac protiv fašizma. Autentično je sve što pišem o jedinstvenoj arhitektonskoj i umetničkoj školi Bauhaus.

Mnoge su ličnosti autentične, poznate ili prepoznatljive, počevši od Hitlera, komandanta Buhenvalda, Koha, osnivača Bauhausa, Gropiusa i njegove žene Alme, koja je ranije bila udata za kompozitora Gustava Malera, a posle će se udati za književnika Franca Verfela, terminatora NKVD-a Mustafe Golubića, i mnogih drugih. Međutim, njihovi susreti sa junakom romana, su naravno, fiktivni. Autentične su ličnosti i sudbine Lener-Bede i Leopoldija, tvoraca “Pesme Buhenvalda”, što sam iskoristio i za svoj govor na otvaranju ovogodišnjeg Festivala umetnosti u Vajmaru, jer sam podsetio da su ubice jednog od njih osuđeni na male zatvorske kazne, a posle u Zapadnoj Nemačkoj napravili velike karijere i pobrali još i odlikovanja.


* Ova knjiga ima mnogo elemenata političkog i špijunskog trilera. Da li ste se ugledali na neke majstore ovog žanra?

- Svesno i direktno nisam, ali je verovatno lektira mnogih knjiga ostavila traga na mom pisanju.


* Roman je svojevrsna istorijska čitanka o velikim zabludama, političkim greškama i suludim ideologijama. Da li je svet danas iz svega izvukao neke pouke?

- Bojim se da nije, ali nadam se da je moj strah da je Zlo genetski usađeno u čoveku baš kao i Dobro starački pesimizam.

NE ŽALIM SE * KOLIKO ste zadovoljni prisustvom i recepcijom Vaših knjiga na nemačkom govornom području?
- Ne verujem da ima pisca koji ne bi poželeo da prođe i bolje, ali ne mogu da se požalim, desetak mojih knjiga je u prodaji, dosta se pisalo o njima, više nego kod nas, ali, eto, nisam uspeo da se plasiram na najvažnijem, na tržištu knjiga na engleskom jeziku.

 

* Kao i u nekim ranijim romanima i u ovom se bavite sudbinom pojedinaca u nemilosrdnoj stihiji istorije. I vaš junak, iako “ni riba ni devojka”, doživljava velika iskušenja.

- Moj junak, Zigfrid Varlih, rođen u Vajmaru 1. januara 1908. godine, prolazi kroz DžDž vek, sticajem okolnosti postaje socijaldemokrata, pa komunista, dospeva na robiju u Nemačkoj, u koncentracioni logor Buhenvald, kao pripadnik kažnjeničke divizije 999 ratuje u Africi i Grčkoj, kao ratni zarobljenik u Jugoslaviji počinje da radi kao arhitekta, ali takođe i za Udbu pa iskusi i “naš“ Goli otok. Nikada ne donosi svesno odluke o tome šta zapravo želi, nije nikakav heroj, na njega utiču okolnosti, drugovi, često i žene. Nadam se da je upravo u toj njegovoj neodlučnosti, karakterističnoj za gotovo svakoga, pritajena dramatika ove pripovesti.


* Roman ste pisali naizmenično na srpskom i nemačkom. Koji je bio razlog?

- Memorijalni centar Buhenvald me zamolio da u avgustu 2009. godine otvorim izložbu o Francu Erlihu. Govor sam napisao na nemačkom, a on je postao začetak romana. Roman sam počeo da pišem u avgustu prošle godine na nemačkom zbog dokumenata od kojih sam polazio, ali prvi put u životu sam takoreći istovremeno, ponekad ne samo poglavlje po poglavlje, nego pasus po pasus isprobavao na oba jezika. Još dok sam pisao govor o Erlihu ponadao sam se da je možda kao ratni zarobljenik učestvovao u izgradnji Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova u ulici Kneza Miloša, istraživao sam, ali nažalost nije. Zbog toga sam izmislio Zigfrida Varliha, koji u mojoj priči jeste, a posebno me zaintrigiralo kada sam vraćajući se jednom sa Savskog jezera primetio da je na krovu ruševine izraslo drvo.

Ideju romana ispričao sam svojim izdavačima, Predragu Markoviću iz “Stubova kulture” u Beogradu i Aleksandru Potiki vlasniku izdavačkog preduzeća “Pikus” u Beču. Oni su me ohrabrivali. Povezao sam se sa istoričarkom umetnosti iz Vajmara, Andreom Ditrih, koja je portparolka istorijskog hotela “Elefant” u kome je Hitler odseo 25 puta. Ove godine imao sam prilike da nekoliko dana i noći provedem u negdašnjem Hitlerovom apartmanu, većem od mog beogradskog stana. Taj hotel, u koji su nekada navraćali Bah, Gete, Šiler, List, Tomas Man i toliki drugi, takođe zauzima važno mesto u mom romanu, a u mojoj priči je Varlihov otac bio kelner u njemu, čajem posluživao i Hitlera. Dokumentima me je takođe snadbevao i Memorijalni centar u Buhenvaldu.


* Kao dečak, dve godine ste bili u koncentracionim logorima u Aušvicu i Buhenvaldu. Ipak, uspeli ste da sačuvate izuzetnu bodrost i vedrinu duha. Šta vas je održalo?

- Možda baš to što sam pisao ne samo o logorima, nego i o ranijim strahotama istorije pričama o carevima sa našeg tla, Dioklecijanu, Konstantinu Velikom, Julijanu, ili o nemačkom caru Barbarosi, koji je prolazio kroz Nemanjinu Srbiju i mogao da upozna tadašnjeg mladog princa, budućeg Svetog Savu...


* Šta je presudno za uspeh jednog pisca van granica svoje zemlje: dobar prevodilac, izdavač, lični kontakti?

- Prevodilac i izdavač svakako, ali pre svega literarni agent. Ja u tom pogledu nemam iskustva, jer svoje knjige pišem na oba “svoja” jezika, ne bih rekao da ih prevodim s jednog na drugi, jer tekstovi na njima nisu identični, roman “Čovek od pepela iz Buhenvalda”, na primer, na srpskom ima čitavo poglavlje više.