MNOGI joj pripisuju epitet urbane glumice, i zato ih je iznenadila vest da će Dara Džokić igrati u seriji „Selo gori a baba se češlja“. Ona sama tu ne vidi ništa čudno. Iako je odrasla u Beogradu, nikad nije bila od onih koji misle da mleko dolazi iz tetrapaka. Voli selo i često je u detinjstvu odlazila u vikendicu u Dragačevu, odakle se uvek vraćala sa mnogo lepih uspomena.

Kaže da bi nekog drugog možda i odbila, ali Radoša Bajića, koji je napravio plemenitu seriju, nije mogla. Pogotovo danas kada je, primećuje, sve što se radi prepuno mržnje.

- Pojavljujem se u nekoliko epizoda na samom kraju i igram ženu iz varoši, koja nema taj moravski naglasak. Pošto se njena ćerka Jelena upoznaje sa sinom Draganom, i ona će se sresti sa njegovom porodicom koja će je osvojiti prostodušnošću. Iako je uloga mala, htela sam da podržim Radoša jer je pošteno, lepo i ozbiljno uradio taj posao, sa puno ljubavi prema junacima. Kritikuje ih, ali se ne sprda sa njima. Atmosfera na snimanju je bila fenomenalna, Bajić je tu zaposlio celu porodicu i duh prisnosti preneo i na ekipu. I zato nam je svima bilo žao kad je došao kraj, što se retko dešava - primećuje Dara.

ĆERKA NIJE GLUMICA
OD Dare je njena ćerka nasledila dosta toga, ali na Darinu sreću, ne i ljubav prema glumi. - Kad je ljudi vide, kažu da liči na mene, mada je u suštini ista otac. Ona se bavi filmskom i TV produkcijom, i drago mi je što nije otišla u glumce jer bi to bilo pakleno za mene, a za nju još teže. Ovako ima čist put. Osim druženja sa ćerkom, Darino slobodno vreme ispunjavaju lepe knjige, dobri filmovi i šetnja. - Volim da putujem, mada, nažalost, nemam vremena. Ne volim zimu, obožavam leto i čini mi se da bih na moru mogla da živim.

* Pošto ste igrali u mnogo serija, šta je za vas televizija - nužno zlo ili izazov?

- Đavolji posao. Ulazi nam u kuću i može biti jako opasna, ali i korisna. Serije se retko prave, a i zašto bi, kad rijaliti programi, kojima nisu potrebni ni glumci ni reditelji, ostvaruju ogromnu gledanost. S vremena na vreme, gledam i te rijalitije, hoću da vidim gde živim. Ima i tu raznih stvari, „Survivor“ mi je, recimo, fantastičan.

* Kad ste dobijali nagradu „Žanka Stokić“, žiri je istakao da posedujete otmenost i nenametljivost. Da li to znači da ove osobine prolaze i u 21. veku?

- Teško... Kod pravih ljudi, pretpostavljam da prolaze, ali kod svetine i mase, to su zaboravljene vrline. Sad moraš da se hvališ kako si najbolji u svemu, ni slučajno ne smeš da dozvoliš da drugi nešto primete. Vlada promocija svega - svog dela, ličnosti, tašne, frizure, kuća, ljubavi, porodice. Taj atak agresivnosti je i odvratan i neukusan, i što je strašno, uvukao se i u naš posao, iako je ranije bio karakterističan za estradu. A barem da se promovišu prave vrednosti, nego nakaradne. Mi smo u jednom tranzicionom vremenu, koje se meni ne dopada, ali tako je kako je.

* Kako vi čuvate sebe u tom vremenu?

- Idem za sobom, nekim svojim njuhom, pa se tako spasavam. A mnogo mi je žao publike koja sve što joj se izruči prihvata kao model popunjavanja slobodnog vremena. I tu su mogućnosti za manipulaciju ogromne. Pozorište, na sreću, i dalje ima svoju publiku, ali bojim se da se i ona osipa. Sad se traži što kraća predstava, koja će biti površna, zabavna i na nivou najplićih emocija.

* Nedavno ste dobili priznanje za 30 godina vernosti Ateljeu. Da li je to bio trenutak za svođenje nekih računa?

- Da, zato sam se i lecnula, jer te tako nešto uvek tera da podvlačiš crtu i da razmišljaš o kraju. Ma, neću da razmišljam o tome, hoću još da radim. Verujem da svako ima svoj put i svoje breme i nisam sklona analiziranju prošlog. Ne volim čak da gledam ni stare fotografije. Naravno da postoje stvari koje me vraćaju u prošlost, ali trudim se da se oduprem, jer gledanje unazad ubija - i pojedinca i društvo. Kažu da je narod koji ne pamti svoju istoriju osuđen na propast, ali ako ćemo mi svaki dan ustajati sa mišlju šta je istorijski problem ovog naroda, ubićemo se. Ionako smo na ivici nervnog sloma. Zato, nek pamte istoričari, oni su plaćeni za to, a mi treba da gledamo unapred, jer je to jedino što može da povuče neko društvo.

* Pošto ste bili među onima koji su 2000. javno iznosili politički stav, mislite li da je sada, deset godina kasnije, došlo vreme za neki novi protest?

- Ja samo znam da nemam više živaca da učestvujem u protestima. Osim ako se ne budem baš iznervirala. Pošto to uvek zavisi od najširih masa, čini mi se da ta nervoza još nije kritična, ali da sam razočarana, jesam. Narod je užasno naivan i sklon da se njime manipuliše. I sama sam bila jedna od zabluđenih koja je verovala da ćemo, čim skinemo Miloševića, bolje živeti. Gadi mi se i to moljakanje i klečanje pred Evropskom unijom, a pitanje je kad će nas primiti i kako će nam tad biti. Nije to baš tako kako mali Đokica zamišlja. Jeste to civilizovaniji život, ali mnogo skuplji, suroviji i teži. Evo, Slovenci su vrlo nezadovoljni. Zato bih ja više volela da mi sređujemo našu kuću zbog nas samih i da onda dostojanstveno pregovaramo sa susedima. Ovako smo ubogi, ucenjeni jadnici i to je ono što nas zapravo sve najviše boli i ponižava.

* Ima li, ipak, mesta za optimizam?

- Uvek sam optimista, i to me drži. I kad sam najočajnija, tražim nešto lepo. Zbog svog deteta koje živi u ovoj zemlji, ne smem da mislim drugačije nego da ćemo stati na svoje noge.

ŽELIM VELIKU ULOGU

OSIM predstava u matičnom pozorištu Atelje 212, Dara igra i u predstavi „Malaksija“ koja je nedavno premijerno izvedena na sceni Zvezdara teatra. Socijalnu dramu o porodici na ivici egzistencije režirao je glumac Branimir Brstina. I sama Dara priznaje da ima rediteljskih ambicija, a kada je reč o glumi, iako nikada nije bila od onih koji priželjkuju Juliju ili Ofeliju, sada bi volela da dobije veliku ulogu.

- Na takvoj ulozi se glumac gradi, ne zato što je ona velika, već zato što od njega zavisi ceo komad. U takvoj sam snazi i godinama da znam da mogu da iznesem tu odgovornost. Ali, nažalost, takvi klasici se sad, u eri moderne dramaturgije, retko postavljaju.