IZ vremena nemačke okupacije ostali su mu mračne slike i nadimak - Mrgud. U ratu koji je besneo na sve strane, on i njegovi drugovi napravili su sopstveni. Da nije bilo kamenica, pa ni cigala, kojima su se gađali, ne bi bilo jednog dečaka koga je pobedio, a koji ga je, iz srdžbe, nazvao Mrgudom. Ovaj nadimak, glumac Miodrag Radovanović preneo je i (iz rodnog Čačka) u Beograd, ali je u porodičnom domu zauvek ostao pod trećim imenom - Dragan. I tu, ipak, nije kraj enigmi njegovih nadimaka, jer je, davne 1976, mnogima ”pomrsio konce” kao Šicer. Dugo su ga prepoznavali kao lika iz serije ”Salaš u Malom ritu”, pa su mu, priseća se Radovanović, Cigančići na ulici psovali majku fašističku.

SELO GORI...
NEDAVNO je na uvodnoj špici serije ”Selo gori a baba se češlja” pisalo: ”Specijalni gost - Miodrag - Mrgud Radovanović.
” Glumac nam je otkrio da ga je Radoš Bajić pozvao da odigra inženjera koji je dobar deo života ostavio na građenju Đerdapa. Međutim, Mrgud ipak nije morao da progovori ”čarapanski” jezik, iako ga je davno usavršio - pošto je godinu dana pohađao gimnaziju u Kruševcu.

- Kada mi je reditelj Branko Bauer ponudio ovu ulogu, nisam bio preterano oduševljen, ali scenario me je odmah osvojio. Dobio sam indikacije da Šicera odigram kao pravog seoskog uču, ali da uvek imam na umu da je on - lovac na ljude. Mislio sam da u tome nikada neću uspeti, pa sam čak stavljao naočare i gledao se u ogledalo satima, loveći sebe. Tada sam shvatio da ako ljude budem gledao pravo u oči, sigurno ću ih uhvatiti u nekoj grešci. Igrao sam iz kontre, tako da Šicer ne bude strašilo od početka. Posle pet dana rada na njemu, osetio sam da radim nešto mnogo dobro - priča Radovanović.

I tri i po decenije posle Šicera, a u 81. godini, Mrgud je inspirisan svakom ulogom koju prihvati. Kada radi - ne dangubi, objašnjava. A radi mnogo.

* Niste se umorili?

- Mnogo radim, ali se ne arčim bez potrebe. I nedavno mi se dešavalo da u toku jedne večeri odigram dve predstave. U pet do osam se završava prvi čin ”Velike drame” u Narodnom pozorištu, kada taksijem odlazim u Jugoslovensko dramsko, na drugu predstavu. Čim se ona završi, vraćam se u Narodno, da odigram poslednji čin ”Drame”. U poslednje vreme sam i ”mali od kužine”, jer odlazim na pijacu, čistim kuću, pomažem supruzi oko zimnice... Volim da radim, a posao pomalo i uštirkava čoveka. Ne da mu da se opusti, olabavi. Gluma štiti i od raznoraznih zagađenja. Kada ozbiljno mislite o onome što radite, odgovorni ste prema poslu. A ja tvrdim da je najodgovornija stvar na svetu - pozorište. Ono radi i za čoveka i protiv njega. Pozorište vam otvoreno kaže - ovi su dobri, ono je loše... Kada sam u pozorištu, ja sam u jednom idiličnom životu.

* Koje uloge su vam se činile idilične?

- Moje glumačko biće je vezano za Jugoslovensko dramsko pozorište, a ono je teatar strogog kolektiva. U njemu je i najmanja uloga vrednovana kao najveća, i bez obzira na to da li ste pečenje ili garnirung - ne smete da zauzmete površan stav prema onome što radite. Oduvek sam bio svestan činjenice da i publika ima maštu i da prema njoj moraš da budeš odgovoran. Stvarajući karijeru, razvijao sam se na tim žicama. Poštovao sam svoj ansambl - njegove propise, estetiku, etiku, umetnički kredo. Kroz JDP su prošla sva evropska pozorišta, jer je ono imalo zavidnu reputaciju. A ja sam ”grlo te štale”. Igrao sam mnogo, ali kao svoje ostvarenje smatram i to što sam bio profesionalni uskakač. U tekst sam uvek ulazio lako, i kad god je predstava bila na korak do otkazivanja, jer je neko od glumaca bio sprečen da igra, zvali su mene. Tako sam u predstavi ”Zločin i kazna”, umesto Mije Aleksića igrao Smerdjakova, umesto Mate Miloševića - tužioca, a pre toga sam bio istražni sudija. Nekih 50 puta sam ”upadao” u komade. Te uloge su imale i kontradejstvo u mojoj karijeri. Zato mi je i bilo simpatično kada mi je jedna koleginica rekla da sam inteligentno gradio karijeru. Ne, nisam ja nju gradio, ona je gradila mene. A ja sam samo radio posao najbolje što sam mogao.

* Pomislite li ponekad kako biste danas živeli da niste postali glumac?

- Svašta sam ja u životu radio pre glume. Fizikalisao sam u fabrici vagona u Kraljevu, tesao cigle, sekao drva, gradio prugu Brčko - Banovići... Ali, odmalena sam osećao svoju sklonost ka glumi. Osećao sam da taj talenat zri u meni, a sećam se i trenutka kada sam ga prvi put iskazao. Moji roditelji su držali hotel u Čačku. Retko smo ručali zajedno i okupljali smo se samo za Božić i Uskrs. A onda sam, jedne večeri, video oca kako je zagrlio majku. Ta scena me je raznežila. Iskrao sam se iza vrata, stao ispred njih, poklonio se, zamislio da sam na pozornici... i odrecitovao im pesmu koju sam naučio u vrtiću. Baka mi je često, kada sam glumio, govorila da se ne kreveljim, da ne kvarim formu. Ali, odluka da se bavim glumom bila je samo moja. Niko na nju nije uticao. Doduše, od majke sam nasledio talenat, jer je ona sjajno imitirala ljude, pevala je, a prenela je na mene i ljubav prema poeziji. Na glumu sam otišao tek nakon studija agronomije i slavistike. I znao sam da je to to. Da radost postoji samo onda kada se to što radiš složi sa tvojim raspoloženjem i osećanjem. Jer, talenat su volja, želja, ljubav... Samo kada talenat iskazuješ, možeš biti radostan.

* A koje su vam najdraže privatne radosti?

- Mnogo čitam. Nikada nisam mogao bez štampe, a u kući imamo oko 2.500 knjiga, koje više ne znamo ni gde da poređamo. Ne spadam u ljude koji robuju ritualima, ali ostala mi je navika da se prvo umijem, pa onda prionem na posao. Kada sam bio mali, govorio sam majci kako bih voleo da sam rođen kao patricij iz Rima, pa da se po ceo dan brčkam. Nekada sam mnogo izlazio, šetao, družio se... Dune nam da ručamo u Segedinu ili Temišvaru, i eto nas tamo začas. Sada je to druženje svedeno na Beograd, i na nas dvoje. Imam sjajnog životnog druga, sagovornika za sve. Moja supruga je žena sa stavom. Razgovori sa njom su dugi i kvalitetni, ispunjavaju me beskrajno. Možete vi da budete zaljubljeni koliko god hoćete, a kada to prođe, zaljubljenost postaje samo vaša stvar. I ostajete sami.