GLUMAC na sceni pod otvorenim nebom, na Kanli kuli i pred ovoliko publike - to je poseban doživljaj, a ostvarena odlična komunikacija - moja je izuzetna radost. S druge strane, vladati sobom, predstavom i publikom na ovakvom mestu je veliki glumački ispit, kaže za “Novosti” Vesna Pećanac, glumica raskošnog talenta, supruga kultnog reditelja Živka Nikolića, koja je minulu deceniju od njegove smrti provela u tišini, izbegavajući da se pojavljuje u javnosti, i suočavajući se sa mnogo životnih, porodičnih problema.

ŽIVKO U UTORAK se navršava devet godina kako je u Beogradu umro veliki jugoslovenski reditelj Živko Nikolić. Boraveći nedavno na hercegnovskom filmskom festivalu, glumica Mira Banjac, koja je često i rado igrala u filmovima Živka Nikolića, podsetila je kako smo se o ovog genijalnog reditelja ogrešili i kako mu kao društvo mnogo dugujemo.


Autentična junakinja filmova “Lepota poroka”, “Čudo neviđeno”, “Tamna je noć”, “U ime naroda”, “Smrt gospodina Goluže”, serija “Povratak otpisanih”, “Pozorište u kući”, “Oriđinali”, “Đekna još nije umrla, a ka će ne znamo”... izvela je nedavno na Kanli kuli ispovednu dvočasovnu monokomediju “O kakav divan dan” čiji je i autor teksta i reditelj. Vesna je igrala bez ikakvih scenskih pomagala, pod punim svetlima, a publika je netremice slušala, aplaudirala, smejala se, plakala...


- Na početku predstave su se oglasila zvona sa obližnje crkve svetog arhanđela Mihaila, i to je bilo božanstveno, a na kraju se desio vatromet različitih utisaka ljudi koji uvek i svuda gde sam igrala ovu predstavu imaju potrebu da nešto o njoj i kažu... Počelo je tako što sam ja - nakon skoro svakog igranja ove predstave, a to je više od 1.700 puta, u većini gradova nekadašnje Jugoslavije i od Amerike do Australije - dolazila kući plačući. Ta želja ljudi da mi se povere, da podele sa mnom ono što ih boli često je bila dirljiva, potresna... Onda mi je Živko rekao, imam rešenje, uzmi svesku, otvori knjigu utisaka, zamoli ih da pišu... I ljudi su pisali, a od tih njihovih zapisa mogla bi danas da se napravi cela nova predstava.


* Publici, mnogo znači vaš povratak, a šta znači vama?

- Meni znači pročišćenje, kroz smeh, suze, kroz sećanje na detinjstvo, na roditelje, kasnije na odrastanje moje dece... Ona je i pročišćenje za sve grehe koje sam u životu napravila, misleći da radim najbolje, da sam divno biće... Ona je traženje oproštaja od svih koje sam povređivala, iz najboljih namera... Ona je i potvrda moje odluke da prihvatim sebe takvu kakva jesam, sa svim manama i slabostima, uz trud da budem tiha, mirna, mudra, da idem stazom savršenstva, pa koliko stignem u ovom životu...


O Živku Nikoliću, čak ni o seriji “Oriđinali”, koja je 1996. snimana najvećim delom u hercegnovskom Starom gradu, na Belavisti gde beležimo i ovaj razgovor nije pričala, a opet je on bio prisutan u svakoj njenoj rečenici. Čak i kad skromno hvali sinove kaže - Živko bi bio ponosan! Obišla je galeriju “Spinaker”, jer je u njoj otvorena izložba slika Nikole Gvozdenovića Gvozda, a sa njim je Živko učio u čuvenoj hercegnovskoj Umetničkoj školi... Raspitivala se za njegove profesore Voja Stanića, Luku Berberovića. Obećala je da će se uskoro vratiti u Herceg Novi.


I predstavom i pojavom, Vesna Pećanac i nehotice je posvedočila Živkove reči “znate, posvećeni umetnici su retki, ćutljivi i mnogo krhki”.