Ne govorimo vetru, nego ljudima

BEOGRADSKI ili, kako novinari vole da kažu, novobeogradski pisac Mihajlo Pantić nedavno je dobio novoustanovljenu književnu nagradu „Moma Dimić“, koja se dodeljuje za prozno delo koje na umetnički relevantan način ostvaruje veze sa drugim kulturama.

Pantić je nagrađen za knjigu „Priče na putu“ (izdavač Kulturni centar Novi Sad), u kojoj „naglašenim ličnim tonom i slikovitom naracijom“, potvrđuje njenu osnovnu ideju sadržanu u iskazu da je „smisao književnosti smisao otkrića nepoznate zemlje“.

* Po oceni žirija, knjiga „Priče na putu“ veoma uverljivo suočava čitaoca sa fenomenom drugog i drugačijeg. Koliko je danas lako ili teško uspostaviti stvarnu vezu sa drugim kulturama?

- Naizgled je to lako, ali je, paradoksalno, zapravo vrlo teško. Živimo u dobu u kojem je količina informacija sasvim umrtvila suštinski interes za drugog, i pasivizovala stvarno znanje. Svet se danas uglavnom informiše, za sve drugo nedostaje mu strpljenja, dobre volje i vremena. Uzmite naš primer. Kolika je razlika između onoga što svet misli o nama i predstave koju smo o sebi stvorili? I ako nas ta razlika traumatizuje, a nemojmo se praviti da nas ne traumatizuje, prvo se moramo zapitati: dobro, a šta mi suštinski znamo o drugima? Recimo, šta zaista znamo o onima koji su nam nam prostorno a i po mnogim osobinama bliski, o Bugarima, Rumunima, Albancima. Nismo se od tog znanja pretrgli. A tamo gde je malo znanja, mnogo je predrasuda. Pisanje je, mislim, dobar način da razbijamo stereotipe, da za neki milimetar smanjimo tu beskrajnu, pustošnu razdaljinu do drugog.

* Koliko je putopisna proza zastupljena u savremenoj srpskoj književnosti, ima li u njoj dometa, kako žiri kaže za vašu knjigu, uporedivih sa delima Isidore Sekulić, Rastka Petrovića ili Miloša Crnjanskog?

- Nova srpska književnost zapravo počinje putopisom, drugi deo Dositejeve autobiografije „Život i priključenija“ čisti je putopis. A posle toga gotovo i da nema značajnog pisca koji nije pisao putopise. U novom dobu, putopis se izmenio, iz razloga koji su očigledni. Putovanje više nije nikakva izuzetnost, a i vizuelni mediji preuzeli su na sebe funkciju opisa nepoznatih predela. Putopis se utopio u druge žanrove i počeo da nas povodom putovanja izveštava o mišljenju. Zbog toga i ne morate ići negde daleko da biste napisali šta mislite o životu, ja sam pisao „putopise“ iz Niša i Slankamena taman kao iz Irske, Kanade ili Meksika. Svet je svuda podjednako zanimljiv, ukoliko ste spremni da ga umotrite i učinite takvim. Putopise su, među našim savremenicima, svako na svoj način, pisali i Aleksandar Tišma, i Stevan Raičković, i Milovan Danojlić, i Vida Ognjenović, i Dragan Velikić i Mileta Prodanović. Kažem vam, izgleda da nije moguće pisati a ne pisati putopise. Jer je i samo pisanje putovanje, priča je prevaljivanje puta od tačke A do tačke B. Kada stoji u mestu ima više šansi da bude dosadna.

* Kako se osećate kao prvi dobitnik nagrade „Moma Dimić“? Po čemu pamtite tog pisca i da li vas nešto s njim vezuje?

- To je jedna od onih iznenadnih nagrada za knjigu koja je sasvim spontano napisana. Padnu s neba, i knjiga i nagrada, pa toliko. Momu Dimića pamtim kao nešto starijeg kolegu, radoznalog i nesmirenog, njegov opus tek čeka da bude pročitan i kritički protumačen. U tom pogledu, on nije usamljen slučaj, ima još srazmerno mnogo srpskih pisaca koji plutaju u moru sveopšte ravnodušnosti našeg doba. Tome, nažalost, doprinose i sami pisci, što iz prirodnog narcizma profesije, što iz podleganja neobavezujućim rešenjima: lakše je nekog zaobići ili o njemu uzgred reći štogod podlo nego sesti i pažljivo pročitati to što je on napisao. Verujem i nadam se da ćemo se povodom ove nagrade barem setiti da je i Moma pisao lepe putopise, i da je sa njegovom knjigom „Živeo život Tola Manojlović“ počela stvarnosna proza.

* Objavljena su vam nedavno u „Stubovima kulture“ i odabrana dela u dva toma. Kako doživljavate to, za naše uslove sasvim neuobičajeno, šesto izdanje „Novobeogradskih“ i ostalih priča?

- Taj podatak neutralizuje moju hroničnu sumnjičavost. Ne prođe dan a da se ne zapitam šta ja to, u stvari, radim, i zbog čega? Pišem knjige. U redu, to je samo jedna od mogućnosti, i jedan od načina, prilično dobrih, da čovek ispuni sopstveni život. Ali, šta s tim? Odgovori ne stižu onda kada se nama to hoće, izgleda da se moraju zaslužiti. Piscu je najvažnije da ima čitaoce, makar onog jednog jedinog, Tolstojevog čitaoca, ili više njih, broj tu nije suštinski važan. I čim imate tog jednog, ili više njih, dobijate uverenje, nedvosmislenu potvrdu da to što činite ne činite uzalud. Ne govorimo vetru, nego govorimo drugim ljudima. I kad se neko odazove, kad svoje vreme, među milionima knjiga ovoga sveta, posveti vašoj knjizi, smisao se nekako navrši. Imati čitaoce, to je najveća radost posla kojim se bavim. Pisanje je, kad se sve sabere, velika radost, nikada nisam razumeo one koji ga predstavljaju kao napor ili muku.

* Šta je, po vama, smisao književnosti našeg doba? I kakva je srpska proza na početku novog veka?

- Svi koji danas pišu misle o tome. Taj smisao je neizvestan, i kako je rekao Peter Sloterdijk, svako je dužan da ga sam za sebe otkrije. U vreme kada sam ja ulazio u književnost, a tome je sada ravno trideset godina, ta umetnost je bila i važna i društveno obavezujuća na svaki način, a spisateljska profesija bila je na posebnoj ceni. Sećam se svog uzbuđenja kada sam se početkom osamdesetih upoznavao sa Vaskom Popom ili kada me kao studenta na snimanju jedne televizijske emisije pohvalio Branko Ćopić; ti si, mali, izgleda baš pametan, rekao mi je. Danas se bližim godinama u kojima su oni onda bili, ali ne vidim da se zbog književnosti više bilo ko uzbuđuje, biti pisac znači biti pripadnik jednog široko rasprostranjenog, konvencionalnog, gotovo svakodnevnog zanimanja. Ponekad mi se čini da u Beogradu danas ima pisaca približno koliko i taksista ili lekara, s tim što - molim da se ovo ne shvati kao cinizam - i među pripadnicima tih cenjenih profesija takođe ima pisaca, i to dobrih. I proza nam je, skupno uzev, postala takva, masovna i svakodnevna. Istinsko pisanje za mene pretrajava u poeziji, u drami, u priči, u eseju, mnogo manje u romanu koji je, čast izuzecima, postao roba za književni supermarket.