ZAŠTO slikari imaju neutoljivu potrebu da svoj kist ukrste sa pisanom rečju? Na ovu večnu umetničku zagonetku najjednostavniji odgovor, svojevremeno, dala je Olja Ivanjicki .


Pošto je ilustrovala knjigu poezije Sergeja Jesenjina, Solomonovu „Pesmu nad pesmama“, Njegoševu „Noć skuplja vijeka“, „Santa Maria della Salute“ Laze Kostića i likove iz „Paunovog pera“ Ljiljane Habjanović-Đurović, ovako je uporedila slikarstvo i književnost:

SENZIBILITETI
LIKOVNI kritičar Sava Stepanov kaže da slikajući književna dela, slikari pokazuju poštovanje prema piscima i podseća da je Mersad Berber u nekom periodu svog stvaralaštva bio inspirisan i poezijom Jovana Jovanovića Zmaja. - Mišljenja sam da tu nema filozofske zagonetke. Jednostavno,dodirnu se u nekom trenutku senzibiliteti - objašnjava Stepanov.

 

- Knjiga ima svoju misiju, kao veliki putnik i turista, veći od čoveka, jer putuje bez vize, stiže u sve delove sveta i lepo je dočekana. Knjiga se rado nosi kao poklon, kao deo izgubljenog prostora, jer sa knjigom uvek imate deo zavičaja - objasnila je svoj poriv velika slikarka.


Izazovu da književno delo pretoče u boje nisu odoleli mnogi slikari. Najupečatljivija platna engleskog slikara, grafičara, pesnika i mistika Vilijema Blejka (1757-1827) bili su preslici stihova njegovog sunarodnika Džona Miltona, ali i „bojenje“ strofa čuvenog Firentinca Dantea Aligijerija.

 

Ipak, najveći izazov bila mu je mudroslovna „Knjiga o Jovu“, nepoznatog hebrejskog autora iz šestog veka stare ere. Blejk je još u dečačkim danima bio pod velikim uticajem Biblije, koja je i ostala njegova glavna umetnička inspiracija. Njegove ilustracije za „Knjigu o Jovu“ koje je uradio u 65. godini, Raskin je upoređivao sa Rembrantovim crtežima.


A nekoliko decenija docnije (1918) dok je 26-godišnji Ivo Andrić u osami, najprobranijim rečima ispisivao rečenice svoje prve knjige lirske proze „Eh Ponto“, nije naravno, ni naslućivao da će njegovo delo kroz 90 godina u Veneciji, inspirisati slikara Dragana Stojkova.


Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših belih telesa peni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce...“ - zaneseno je zapisao budući nobelovac u zbirci „Eh Pontu“.

 

NISU ODOLELI
DA su književnost i slikarstvo srodne i spletene umetnosti, potvrđuju velikani koji su istovremeno, poput Đure Jakšića ili Mome Kapora bili - oboje. Za razliku od slikara koji oslikavaju književnike, ima i pisaca koji opisuju slikare. Tako je Andrić u svom delu „Staze, lica, predeli“ objavio zapise o španskom slikaru Fransisku Goji, a Miroslav Josić Višnjić napisao je knjigu o slikaru Milanu Konjoviću.

Stojkov je već tri godine posvećen ovom zamašnom poslu. Ukupno 24 slike činiće monografiju „Eh Ponto“. Monografija sa citatima iz Andrićevih dela i Stojkovljevim slikama trebalo bi da bude objavljena naredne godine u izdanju novosadskog „Orfeusa.“


- „Eh Ponto“ me impresionirao svojom mekoćom i naprosto, ljubavlju. To je drugačiji, nežniji Andrić od onog kakvog znamo iz remek-dela kao što su „Travnička hronika“, „Gospođica“ ili „Na Drini ćuprija“ - kaže Stojkov kome je ovo peta monografija posvećena književnicima.


Najpre je 1997. oslikao pesmu „Santa Mariu della Salute“ Laze Kostića da se oduži pesniku s kojim ga povezuje čudesan preplet sudbine. Stojkov je, naime, studirao likovnu akademiju u Veneciji, u blizini crkve „Santa Maria della Salute“ prema kojoj je pesnik naslovio svoju čuvenu i srpsku pesmu nad pesmama.


Tek nekoliko godina pošto je u Somboru kupio porodičnu kuću, Stojkov je saznao da je u njoj početkom 20. veka kratko prebivao pesnik. U svojoj zelenoj dvorišnoj oazi, Stojkovljevi i danas čuvaju staru drvenu klupu na kojoj je Laza Kostić nalazio smiraj i pesničko nadahnuće.


Da li se ta sudbinska spona slikara i pesnika opipava i između stihova i slika? Svakako, jer srpsko-engleska Stojkovljeva monografija „Santa Maria“ doživela je veliku promociju kod nas i u Londonu.


Naredni poduhvat somborskog slikara bila je poema „Vera Pavladoljska“ Matije Bećkovića, zatim narodna pesma „Buna na dahije“ koju je ilustrovao na nagovor akademika Dejana Medakovića i „Hazarski rečnik“, čuveno delo Milorada Pavića. Sada je atalje Dragana Stojkova obojen Andrićem.