U ŽIVOTU je bivala i srećna i tužna, ali je u glumi znala samo za osmeh. Za skoro pet decenija rada, nije joj se ”dogodila” uloga koja je nije ispunila. A Seka Sablić je igrala i nejake i snažne, i uspešne i nezadovoljne žene. Svaka od njih podjednako ju je nadahnjivala, a sada je, poneta mirisom kiše sa Balkana, prekinula odmor da bi obukla kostim pripadnika Sefarda.

Osim divne priče i ekipe koja, prema romanu Gordane Kuić, snima seriju i film ”Miris kiše na Balkanu”, Seku je za ovu rolu inspirisalo i poreklo.

- Ovo je za mene posebna materija, jer sam korenima Jevrejka, pa sam se osetila i dužnom da iznesem ovu ulogu. Plašila sam se da bi mogla da zapadne nekome ko je ne bi razumeo, pa bi bila interpretirana pogrešno. Uloga je epizodna, ali mi je mnogo draga - priča glumica.

Seka tumači lik stare gospođe None, koja predstavlja kičmu Jevrejske zajednice. Ona nosi svu mudrost svojih godina, zagovara disciplinu i stoji kao zaštita i odbrana svog roda. Zbog toga je u sukobu sa mladima, jer ih opominje da Jevreji moraju da budu poslušni, vredni i da je veliki greh mešanje sa pripadnicima drugih vera.

Iako smo navikli da je viđamo u ”odorama” komičnih likova, glumica kaže da se ova uloga ne razlikuje od ostalih koje je tumačila, zbog toga što je svaku posvećeno ”pakovala” za publiku.

- Uvek mi je bilo važno da radim za publiku i da vodim računa o njoj. Moje slovo ”A” je - preći rampu i doći do svakog. Da te svako razume, da ga uznemiriš, da ga zabaviš - objašnjava glumica.

* Koja uloga vas je najviše uznemirila, a koja najviše zabavila?

- Nema meni više uznemirenja. Ali me zato svaka uloga i dalje podjednako ispunjava, što je vrlo zabavno. Zadovoljstvo mi je što, uprkos stečenom zanatu i višedecenijskom iskustvu, posao nikada ne doživljavam kao bajatu rutinu. Uvek osećam radost da nešto kažem i donesem, makar kroz nekoliko replika ili scena. Ta radost me, hvala bogu, ne napušta. A verujem da kada nešto ne možeš da iskažeš kroz radost, ne možeš da vidiš ni rezultat.

* Šta je danas presudno da biste prihvatili ulogu?

- Iskreno, nikada ne znam šta je to što će me povesti da neku ulogu prihvatim, a onu drugu odbijem. Primetila sam da se u poslednje vreme ponašam prilično iracionalno. Tako sam neke uloge odbila a da nisam ni znala zbog čega, pa me je onda grizla savest, i prihvatila sam neke koje, inače, možda ne bih. Trudim se da se u pozorištu više ne zalećem, ali nekim predstavama, kao što je ”Arsenik i stare čipke”, prosto ne znam da odolim. Taj komad je, inače, režirao moj sin Stefan.

* Jeste li uspeli da ga doživite samo kao reditelja, ili ste se, ipak, ponašali majčinski?

- Oboje smo se dobro snašli u ”novim ulogama”, mada sam ga ja, s vremena na vreme, kritikovala kako ”spava”. Stefan je sjajan, ali možda je bolje da radi bez mene. Jer, on i ja imamo različite ritmove rada. Za mene 90 odsto učesnika u stvaranju nekog filma ili predstave ”spava”. Ja sam hitra, brzo mi radi glava, hoću što pre da odradim posao... Jednostavno, ne podnosim kada se nešto sporo odigrava.

* Zbog toga vam i odgovaraju sitkomi?

- Da, to je žanr koji mi leži. Kada pogledam neke stare drame, shvatam da sam ja u stvari uvek govorila bez tačke i zareza. Naravno da sam pravila govorne, ljudske interpunkcije, ali nikada literarne. Ne volim glumu po kaldrmi - od tačke do zapete! A sa Stevanom Šuljagićem sam odlično sarađivala u njegovim sitkomima, jer sam ih shvatila kao veliki izazov. Nije lako brzo savladavati misao, a upravo je to imperativ. Moraš da naučiš da u brzini govoriš bez ”žvakanja” i težine. U seriji ”Ljubav, navika, panika” to sam dobro izvežbala.

* U životu vas, inače, vodi ljubav ili ”reagujete” po navici?

- Smatram da sam zbog glumačkog dara uvek bila lišena opterećujućeg razmišljanja, jer sam puštala da me taj dar nosi. To kada ne moraš da misliš kako ćeš i šta ćeš, nego se prepuštaš onome što je već u tebi, velika je životna privilegija. Ljubav je drugo ime za dar koji me je u životu uvek vodio, pa mesta navici nije bilo.

* Jesu li mnogobrojne nagrade koje ste dobijali hranile taj dar?

- Nagrade su opasne, jer zavode u slepe ulice. Na početku karijere sam razmišljala: Kako bi bilo lepo da dobijem ovo ili ono priznanje. A onda, kada sam videla da su mi neke nagrade izmakle, i da sam bar dve u životu dobila nezasluženo, shvatila sam da su sve one lažne i nepravedne. U Holivudu to nije tako. Tamo postoji pokriće za svaki Oskar, i tu nema prevare ili zezanja. U te nagrade verujem. A ove naše su diskutabilne. Jedno vreme su deljene po ključu - malo Marku malo Janku. Onda primetiš apsurd, pa im se i ne raduješ kako bi trebalo. Zbog toga ja vredno i zadovoljno radim svoj posao, a nagrade smeštam u neku sasvim drugu ”fioku”.


KRISTINA JOŠ ”PLIVA”

* KAKO danas gledate na Kristinu iz ”Maratonaca”?

- Ponosna sam na nju. To je bilo jedno drugo vreme, kada su sarađivali samo najbolji, i nisu se, kao danas, mešale babe i žabe. Sećam se svog utiska kada sam pročitala scenario i shvatila koliko je sve jasno i divno, koliko sve prosto teče. Drago mi je što je film odoleo vremenu, jer primećujem da ga i današnja omladina doživljava kao neku svoju priču. I drago mi je što sam ja tada bila tako hrabra i sama odlučivala o svemu. Niko tu nije intervenisao, ja sam sama donosila rešenja za čuveno vrištanje i trčanje kroz šumu. Tako je to kada te ponese dobra atmosfera.