Druže, vi ste mrtvi!

“POZNATA glumica uradila lifting, zategla se izuzetno, nigde ni jedne borice. Dominiraju napućene silikonske usne.

Prođe jednom tako kroz bife, gleda je trostruki Lir - Ljuba Tadić i kaže:

- Ja znam nju i kad je bila stara...”

Ova anegdota nastala je (gde bi drugde) u bifeu Ateljea 212, i samo je jedan od “bisera” koje je zabeležio glumac Milan Caci Mihailović, u knjizi “Uspomenar”, čiji se drugi deo nedavno pojavio u štampi i u sredu veče biće predstavljen na Velikoj sceni pozorišne kuće.

Kao i u prvom delu, među koricama našli su se dragoceni “artefakti” jednog, pomalo zaboravljenog boemskog vremena: glumačke dogodovštine, stare fotografije (sa scene, ali i kafanskih druženja), isečci iz novina, plakati, poruke zabeležene na salvetama...

“ Završila se predstava. Taško Načić požurio kući i na prvom ćošku primetio da je pošao u pozorišnim cipelama, a da je svoje ostavio u garderobi. Odmah se vratio u pozorište, ali u garderobi nije bilo njegovih cipela.

Tale pronađe garderobera čika Peru u fundusu, pita ga gde se dedoše njegove cipele, a čika Pera samo sleže ramenima i reče:

- “Gotovo, Tale, udaren je pečat!”

Da se nije družilo i meračilo samo u Ateljeu 212, već da su i u nacionalnom teatru mogli da kažu da bife za “trku” imaju, svedoči sledeća anegdota:

“Zaustavio saobraćajni policajac Bogdana Bocu Mihajlovića, glumca Narodnog pozorišta i dao mu da duva, da proveri količinu alkohola u krvi. Boca dunu muški, policajac ugleda cifru 4,2 i ne verujući, promumla:

- Ovo nešto nije u redu! - a onda reče mlađem kolegi:

- De, daj mi tvoj aparat.

Boca ponovo dunu. Na aparatu se pojavi ista cifra, na šta policajac zabezeknuto procedi:

- Druže, vi ste mrtvi!”

O glumačkoj sujeti je, valjda, sve već rečeno, ali ko bi je bolje “detektovao” i slađe joj se nasmejao nego drugi - glumac. Naravno, kao i za svaki scenski doživljaj, važno je mesto, vreme i, naravno, publika. A publika bifea uvek je bila posebna inspiracija za protagoniste:

“Izašla iz štampe knjiga o životu Danila Bate Stojkovića, laureata nagrade “ Dobričin prsten” za 1990. godinu. Posle pet godina, monografija koju je priredio Milo Gligorijević, ugledala je svetlost dana.

Organizovao Bata da se u bife odmah donese puna kutija knjiga još vrućih od štampe i podelio ih prisutnima.

Svi zahvaljuju, čestitaju, ljube se, a onda odjednom nastade tišina. Samo se čuje okretanje listova na kojima su zabeležene reči raznih ličnosti o Bati kao gromadi pozorišnog i filmskog sveta.

Tišinu prekide Batin prijatelj Branimir Brstina, praveći se da čita iz monografije:

- Skromniji je i od mene. Patrijarh Pavle.”

PROMOCIJA

AUTOR i izdavač Milan Caci Mihailović, okupiće na predstavljanju knjige i brojne kolege. Učestvuju: Ružica Sokić, Vesna Janković, Svetlana Bojković, Petar Kralj, Radmila Tomović, Sofija Juričin, Aljoša Vučković i drugi.