Pamćenje kratko i bestidno

DALEKE već 1971, za potrebe moje antologije pesama Žarka Vasiljevića „Na uglu gde Zlatna greda preseca sokak Hlebarski“, zamolio sam ilustratora izdanja Đorđa Tabakovića, arhitektu koji je sagradio polovinu modernog Novog Sada, da ode u Belu Crkvu i naslika, na svoj prepoznatljiv akvarelni način, kuću u kojoj je rođen neprikosnoveni bard Vojvodine stare. Tabakovićevu kuću niko nije umeo da pokaže. U knjizi se i sad nalazi samo prizor ulice u kojoj je navodno Žarko rođen. Nije sigurno.

Bilo je kasno? Za naš poslovični nemar takoreći praznično.

U Veneciji i te kako pamte gde je izvesno vreme sanjao i pevao Lord Bajron. U Puli se lako uočavaju datumi boravka Džejmsa Džojsa. Sve zahvaljujući spomen-obeležjima koje ne mari tek turistička znatiželja. Ali, usred Novog Sada, na fasadi starog hotela „Park“, isto Tabakovićevog zdanja, nigde traga o zimovanjima, noćivanjima, razgovorima, šetnjama i ćutanjima Ive Andrića. Izgleda da Novi Sad olako prepušta zaboravu i svoje bitne datume i svoje znamenite sugrađane, sve za račun sve inflatornijih promocija uspomena na svoje lokalne likove, najčešće apologete totalnih beznačajnosti (niko nije pomenuo Leskovca). Kako bi se drukčije moglo tumačiti ignorisanje znamenitog mladog života Danila Kiša. Nije samo srušena kuća u kojoj je preživeo hladne dane novosadske racije 1942, nego ni na novokomponovanom zdanju nema ni traga ni glasa kako su njegovi kultni „Rani jadi“ nastajali na adresi Bemove, Nemačke ulice, neizbrisive njegove Ulice kestenova.

Očevidno, surovo neznanje pokušava da poništi čitavu epohu.

I ne tek jedino u Novom Sadu, paradno optočenom zadužbinama i anegdotama.

Petar Vujičić, prevodilac, antologičar i urednik, bogomdani učitelj svakojakih veština čitanja bar nekoliko naših književnih naraštaja, decenijama je u onoj garsonjeri u Čika Ljubinoj 6, s ulazom iz Pačuovog sokaka, okupljao ne samo magičan, ali i alternativni Beograd (Popa, Pavić, Raičković, Livada), nego i planetarnu elitu, sve na čelu sa Česlavom Milošem. Sve se plašim da je sve skrajnuto za račun izmećarstva i doktrine o potrebi da nam zemlja sve više bude nalik na nušićevsko sresko načalstvo.

Četrdesetak godina prošlog veka, kao književni patrijarh, kako ga je dopisao Veselko Tenžera, u Ulici vojvode Dobrnjca stolovao je, na broju 26, Dušan Matić, naš nezamenljivi profesor slobode. Njegov književni salon, ta jedinstvena beogradska pričaonica u kojoj je prestonica učila kako se razgovara ležerno a promišlja antidogmatski, u koji su navraćali i Andrić i Elijar, stizala Kočina pisma i Miroove grafike, više i značajnije je učinio za emancipaciju moderne srpske kulture nego mnogobrojne naše uštogljene i lenje nacionalne institucije. Bar da smo onde podigli nekonvencionalni spomenik od pramenja magle i dima, kao kod Papinija, bar da smo obnovili prostor za one koji stižu...

Ništa od toga. Kao što nema naznake da su na Beogradskom keju 1, u Novom Sadu, istina na izvesnoj vremenskoj razdaljini, živeli i pisali nenadoknadivi i sve popularniji pesnici Miroslav Antić i Vojislav Despotov.

Kao avet nama preti kratko pamćenje skorojevića koji su zagledani u svoj pupak, a od budizma se ničem poučili nisu.