U PLEJADI mladih lavova srpskog filma, on je, svakako, jedan od predvodnika. Iako mu je svega 31 godina, iza njega je niz sjajnih rola, počev od one u “Apsolutnih 100” koju je odigrao još kao student treće godine beogradske akademije, preko ostvarenja u filmovima “Mala noćna muzika”, “Život je čudo” ili “Stvar srca”, do uloge u filmu “Žena sa slomljenim nosem”, premijerno prikazanom pre tri dana na festivalu “Sinema siti” u Novom Sadu, u kojem igra sveštenika koji ne može da odoli ovozemaljskoj zabranjenoj ljubavi.
- Ne, nisam, kako se pričalo, tražio crkveni blagoslov za ulogu oca Stefana u filmu koji je sjajno režirao Srđan Koljević - smeje se, na početku razgovora za “Novosti”, Vuk Kostić. - Samo sam se posavetovao sa jednim pravim sveštenikom koji me je uveo detalje verskih obreda i tako pomogao da u toj ulozi budem bolji i ubedljiviji.
* Bez obzira na greh koji čini, otac Stefan je, ipak, “čedniji” od vaših dosadašnjih likova...
- Malo mi je, priznajem, dosadilo da igram samo neke negativce, da ne kažem razbojnike, a i ljudi su, izgleda, počeli i da me poistovećuju sa tim ulogama, da misle da sam takav i u privatnom životu. Zato mi je ova uloga bila i zanimljiva, i uzbudljiva, i pomalo čudna, ali sam zadovoljan.
* Poistovećivanje koje ste pomenuli je, svakako, i kompliment glumcu...
- Naravno, to je potvrda da si dobro odigrao ulogu koja ti je dodeljena, bez obzira o kakvom liku je reč. Mene, inače, privlače sve uloge, sve što je šarenije i drugačije, što je i prirodno za godine u kojima sam.
* A u kojoj dosadašnjoj ulozi ste bili najbliži sebi lično, u kojoj ste najviše bili Vuk Kostić?
- Ja jako volim “Veliku dramu” Siniše Kovačevića, to je uloga za koju sam najviše vezan, ali nigde nisam bio sasvim Vuk Kostić, njega bi bilo baš teško odigrati.
* Radili ste sa nizom sjajnih reditelja, od Srdana Golubovića, preko Emira Kusturice, do Srđana Koljevića koji je režirao vaš poslednji film. Čiji uticaj je bio najjači?
- Ne volim nikoga posebno da izdvajam, svi su zaista izuzetni, ali ako već moram, onda mislim da je, ipak, najsnažiniji pečat koji je na meni ostavio Srdan Golubović u “Apsolutnih 100”. To je moj prvi film i mnogo zaista dubokih uspomena me vezuje za njega.
* Većina vaših dosadašnjih uloga se svrstava u karakterne...
- Tako me je nekako do sada “gađalo”, ali je sve to, u velikoj meri, i stvar sreće. Ima dosta darovitih glumaca u Srbiji, a ja sam imao sreću da me je Srdan video na Akademiji i znao da se bavim oružjem, što mi je, u startu, obezbedilo bolju poziciju od ostalih. To ti je kao u “Formuli 1”, svi imaju mašine iste kubikaže, samo što je jedan startuje sa prve, a drugi sa, recimo, 16. pozicije. To, naravno, ne znači da bi me uzimali da nisam dobar i da ne radim svoj posao sa žarom sa kojim ga radim.
* Kako, iz vašeg ugla, izgleda stanje u srpskoj kinematografiji danas?
- Realno, ono nije baš sjajno, o nekoj renesansi je teško govoriti. Novca nema dovoljno, a ljudi bi radili, ima dosta reditelja koji su završili akademije i nisu snimili nijedan film. Nadam se, ipak, da će biti bolje.
* Šta ste vi radili ove godine i šta predstoji?
- U Bosni sam, sa rediteljem Dejanom Zečevićem, snimio film “Neprijatelj”. A o tome šta ću da radim, odnosno o onom što nisam završio, uglavnom ne pričam, da ne izmalerišem. Možda će biti neki film, ali ne bih o tome dok ne bude sigurno.
* Poznato je da ste čvrsto vezani za porodicu, stižete li da se vidite s bratom Nestorom, profesionalnim roniocem?
- Stižem, ali samo tu i tamo. Bio sam kod njega dva meseca u Meksiku, na nekim čarobnim egzotičnim destinacijama, bilo je stvarno prelepo.
* Vaš otac Mihajlo je, takođe, bio poznati glumac. Koliko je on uticao na vas kao glumca?
- Dominantno, mada se nije mnogo mešao u moj odnos sa Mikom Aleksićem kod kojeg sam bio u Dečijem i omladinskom studiju RTS i mada o tome nismo mnogo pričali, nismo stigli. Kada sam snimio “Apsolutnih 100” on nije bio tu, kao ni kada sam diplomirao. I sada ima nekih važnih životnih stvari o kojima bih voleo da mogu da ga pitam, ali... Preneo je na mene i mnogo drugih ljubavi, poput onih za jedrilice, prirodu, lov, more, reke...
* Ko su bili vaši idoli kada ste, još kao dečak, počinjali da se bavite glumom?
- Uvek pominjem Miku Aleksića kao glavnog “krivca” za ono što sada radim, a kao klinac imao sam zaista raznorodne idole, od Džona Vejna, do Klinta Istvuda. Odrastao sam na filmu “Lepa sela lepo gore” i veliki uticaj na mene imali su Milorad Mandić Manda i Nikola Kojo. On je, kao i ja, bio u Dečijem i omladinskom studiju RTS.
* I, najzad, da ne propustimo deo priče o vašoj popularnosti među ženama...
- Ma, pustite to, sve se tu dešava samo od sebe, sve se tu nekako namesti samo od sebe.     

ISTINITOST POZORIŠTA
* Film vam je doneo veliku popularnost, ali se ne odričete ni pozorišta, naprotiv...
- Ne znam šta više volim, film ili pozorište. Pozorište je mnogo drugačije od filma, ono je živo, sve je tu realno, sve je u njemu surovo istinito dok je film onako kao neka varka. Ipak, jednako volim i jedno i drugo i da nisam glumac, zaista ne znam šta bih radio.

ZALjUBLjENI POP
* KAKO vam je Koljević ponudio ulogu sveštenika u “Ženi sa slomljenim nosem”?
- Nazvao me je rekao da dođem da igram popa. Pristao sam, naravno, a onda je on dodao da to treba da bude zaljubljeni pop. Odlično, odgovorio sam, iz prve. Kasnije, kad sam pročitao scenario, svideo mi se i mislim da je film zaista jedno sjajno ostvarenje.

HOLIVUD
* Često citiraju vašu navodnu izjavu da vas Holivud ne interesuje...
- Nije da me ne interesuje, nego je to isuviše daleko, teško je tamo dospeti. To je zaista velika žrtva i svaka čast svakome ko je, u tom svetu, uspeo makar i u najmanjoj meri.