U reveru, ipak, karanfil

 CILJ “Novosti” kao ozbiljnog dnevnog lista nije bio da vas na bilo koji način diskredituje. Uostalom, vaše beogradske predstave dobijale su uvek na našim stranicama punu pažnju i publicitet. U objavljenom tekstu ne polemišemo ni sa vašim emocijama i namerama, pa ni odnosima s pozorišnom kućom i njenim članovima... Jedino što nas je u ovoj, kako kažete “priči”, zainteresovalo je - konkretan čin. Nismo presuđivali, ali se jesmo zapitali da li ste (zlo)upotrebili umetnost i gostoprimstvo Ateljea 212. Čak ni vi u pismu ne negirate da ste bacali crvene karanfile, proprativši gest rečima “ovako su Srbi bacali karanfile na vojsku koja je išla u rat u bivšoj Jugoslaviji”. U čemu, onda, pronalazite našu netačnost i zlonamernost?
Na koji način mi to “insinuiramo javno podsticanje mržnje”?Možda se vama, pa i nekima u Srbiji, čini da niste i “nikada ne biste u negativnom kontekstu govorili o bilo kom narodu, osim slovenačkom”, ali na osnovu snimaka i onoga što ste govorili na festivalu, kao i u razgovoru za program (iako nismo bili u Briselu, ti materijali su nam dostupni) ostaju dileme. Kosovo, Srebrenica, gusle, Radovan Karadžić, Ratko Mladić - koje pominjete - teško da imaju mnogo veze sa Slovenijom. Tako, između ostalog, kažete da se vaša predstava “ne stavlja na pojedinačne političke, ideološke ili nacionalne strane... već na koren predrasuda, zabluda, mržnje i zla u čoveku”, ali sve vaše aluzije odnose se samo na jednu stranu. Ako se vi kao umetnik zalažete protiv svake vrste cenzure i smatrate da je stvar slobode da u jedan literarni tekst unesete vaša lična umetnička, društveno angažovana, pa i politička razmišljanja kao rediteljske intervencije, zar to isključuje pravo drugih da iznose sopstvena zapažanja i zaključke? Istine radi, pominjete Jasenovac ali, pre svega, kao pandan Srebrenici... Istine radi, govorite i da je reakcija “dela srpske publike u političkim, nacionalnom i umetničkim pogledima bila jednoumna i radikalna”, mada nama nije poznato da je publika u Srbiji ikada izrazila na taj način svoje mišljenje o predstavi. Ne ulazeći u razloge, ne možemo a da ne primetimo da se vaša predstava “radikalno” promenila od premijernog izvođenja, bar kada je reč o vašim rediteljskim intervencijama. Da li to ima veze sa željom da probudite veće interesovanje publike, nećemo da sudimo.
Ne pokušava, dakle, gospodine Janežiču, članak da predstavi vaš “umetnički rad kao napad na Beograđane i srpski narod”. Sigurno ne više od onoga što ste sami izjavili i scenski “uobličili” u predstavi pod naslovom “Putujuće pozorište Šopalović”. Kažete i da se autor Ljubomir Simović pominje u programu. Tačno - pominje. Možda to nema veze sa vama lično, ali u najavi predstave grada domaćina, Brisela, ravnopravno (u naslovu), kako je red i običaj, navode se imena reditelja, pisca i autora muzike.
Nismo “insinuirali” ni kada je o vašim honorarima reč. Podatak smo naveli na osnovu izjave iz same kuće koja vas je angažovala. Da li je to, kako kažete, u okviru standarda kolega u Srbiji i da li je “laž da o tome postoji vrlo precizna i argumentovana dokumentacija” - smatramo lako proverljivim. Ali,to je već na drugima.
Mi smo se pozivali na dostupne podatke, snimke, pisane tragove i izjave, ne ulazeći u to (da parafraziramo vaš izvod iz jedne afirmativne kritike) da li je zaista pozorište moćno da se angažuje, odupre i - pobuni.
I na kraju, da se potpuno složimo sa vama. “Neistine neka budu na čast onima koji se njima služe”.

SAOPŠTENJE ATELJEA 212
TUŽNO NALIČJE POZORIŠTAPOVODOM novonastale situacije vezane za tekst Vukice Strugar objavljen u “Novostima” (“Karanfilom na domaćine”, 13. maja 2010), koji se odnosi na gostovanje pozorišta Atelje 212 na Kunstenfestivaldesarts u Briselu, početkom maja 2010, želimo da ovim putem potvrdimo istinitost navoda koji su objavljeni u navedenom tekstu, a koji se dovode u pitanje.
Neprijatni događaji koji postoje kao video-zapisi i koji su nažalost dokumentovani i u štampanom materijalu Festivala, izazvali su ne samo gnev zaposlenih u Ateljeu 212, već su i ozbiljno kompromitovali kulturnu misiju koju naš teatar ima kao važan reprezent demokratske Srbije i novog svetla koje bismo želeli da bacimo na nemile decenije naše istorije. Za sve tvrdnje Vukice Strugar date u naznačenom tekstu u Ateljeu 212 postoje pisani i video-dokazi koje vam u svakom trenutku možemo staviti na uvid. Smatramo da je gospođa Strugar visoko profesionalno i moralno prikazala događaje iz Brisela, iznoseći tužno naličje naših pozorišnih odnosa i punu novinarsku istinu.
Verujemo da svako ima pravo da donosi svoj sud o umetničkim delima, ali ni u kom slučaju ne želimo da dozvolimo da se ugled našeg teatra koji je decenijama bio sinonim za ozbiljno pozorište u ovom delu sveta narušava neprimerenim ponašanjem saradnika i komentarima na našu štetu koji istinu proglašavaju neistinom.