ULASKOM u reprezentativnu publikaciju “Istorija scenografije i pozorišne tehnologije Evrope i Amerike”, kao jedini umetnik sa ovih prostora, Miodrag Tabački je pored tri priznanja za životno delo (Sterijina nagrada, ULUPUDS-a i “Joakim Vujić”) dobio još jedno, dostojno životnog značaja i poštovanja. U poglavlju koje nosi naziv “U iščekivanju 21. stoleća”, naš ugledni scenograf našao se u društvu devetoro svetskih umetnika i to sa scenografijom predstave “Figarova ženidba i razvod”, u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu.
Put do ovog elitnog društva vodio je preko izložbe u Torontu 2005. godine, na kojoj su bili viđeni eksponati Tabačkog iz predstave “Nigdje nikog nemam” CNP. Na istom mestu promovisana je i njegova raskošna monografija, ovenčana iste godine nagradom “Zlatno pero” Američkog instituta za pozorišnu tehnologiju.
- Pre dve godine obratili su mi se izdavači “Istorije”, pozivajući se upravo na tu međunarodnu izložbu scenskog dizajna u Torontu i zamolili me da im dam dozvolu za korišćenje radova koji su kao i ostali bili digitalno pristupačni - objašnjava naš umetnik. - Bez razmišljanja sam to i uradio, a uz dozvolu (za “Nigdje nikog nemam”) poslao sam novogodišnju čestitku sa scenografijom iz “Figarove ženidbe i razvoda”, koja je u tom trenutku bila moja najnovija predstava. Narednog dana stigla mi je zahvalnica i molba da je uvrste u izbor, da bi mi nedavno poštom stigla i knjiga.
* Pre desetak godina ste kao jedini pozorišni umetnik s prostora bivše Jugoslavije ušli u “Svetsku enciklopediju umetnosti spektakla druge polovine 20. veka” (u izdanju francuske kuće “Kare”). U “Istoriji” ste takođe jedini predstavnik ovog kraja sveta, i to od antičkih vremena do danas?
- To je, zaista, nešto veliko. Ali, kao kad vam se desi da stanujete u soliteru: onog momenta kada uđete u tu zgradu i postane na neki način vaša, manje je velika i zastrašujuća...Svako, pa i ovo priznanje je dobar podstrek za rad, a prava nagrada je zapravo mogućnost da se bavite poslom za koji ste se opredelili. Priznanja ne mogu da budu dominantan motiv za uspešnost.
* Sada ste i zvanično pravi čovek za odgovor šta možemo da “iščekujemo” u 21. stoleću?
- To je teško pitanje. Bez obzira na činjenicu da pratim zbivanja kod nas i u svetu, tek od momenta kad sam dobio ovu knjigu u ruke, uočavam neka kretanja i odnose kroz istoriju scenografije, pogotovo moderne. Ipak, veoma bi mi bilo teško da analitički priđem svom radu i pronađem ono što bih ja uvrstio u najavu 21. veka. Imam poverenja u izdavače i autore, ali dozvoljavam mogućnost da je neka predstava koju sam radio u prošlom veku, takođe mogla da nagovesti pravac kojim će se pozorište kretati.
* A taj pravac je...
- Moj lični utisak je da je pozorišna scenografija na putu izrazitih autorskih rešenja i nepridržavanja određenih opštih stavova, estetika, trendova. Mislim da će naredni period odlikovati različiti autorski personaliteti i pristupi. Kad pogledam ostale autore u poglavlju o 21. veku, zajedničko nam je upravo to da nam ništa nije zajedničko! Osim - drugačijeg pristupa i izraza... Što se minimalizma u scenografiji tiče,mislim da smo postigli maksimum i da se dalje više ne može ići.
* Pripadate onim umetnicima koji se brižljivo bave i dizajnom ličnog imidža?
- Estetika je nerazdvojni deo svake ličnosti koja se bavi vizuelnom umetnošću, pa je i oko mene uvek ono što mi vizuelno prija i ono što volim. Počev od viljuške, noža i salvete, pa do otirača za cipele. Međutim, mada u pozorištu menjam svoje likovne izraze od komada do komada, čini mi se kad se o meni lično radi, da sam mnogo skromniji i uzdržaniji. Modu pratim i veoma me zanima, ali iznad svega zbog mog profesionalnog rada. Kroz modu saznajem o ukusu okruženja u kojem se nalazim i u odnosu na to kreiram vizuelnu komponentu predstave. Kad god radim u nekoj novoj sredini obilazim izloge, skupljam podatke i ako, recimo, zaključim da je moderna i aktuelna crvena boja - ja ću znati da odlučim da li ću je i kako primeniti na sceni.
* A na sebi?
- Što se mene lično tiče, važno mi je da ne iskočim iz vremena. Toga se plašim, jer neke stvari puno volim i čuvam, pa de ne bude ono “gle, došao u tatinom smokingu”! Nisam rob brenda, ali verujem da se brend ne stiče bez razloga - to je garancija za potrošača. Nemam neki ekstravagantan ukus, dopada mi se ono što je i drugima dopadljivo. Volim stvari sa štosom, poput viljuške koja ima “šiljak” viši ili manji od uobičajene.
* Pred kojom ste premijerom?
- Trenutno pred Ibzenovim “Per Gintom” u skopskoj Albanskoj drami, u režiji Slobodana Unkovskog. Skoplje je meni dobro poznata sredina, prvi put sam tu, takođe sa Unkovskim, 1977. godine radio sam “Hamleta” u Dramskom teatru. Kasnije su usledile mnoge dramske, operske, baletske, čak i lutkarske predstave u ovom gradu. Kako je krenulo, možda ću jednog dana imati veći broj predstava u Makedoniji nego u Sloveniji. Jer, do rata sam u Hrvatskoj i Sloveniji imao više radova nego u Srbiji...